Slano i slatko – Putopis o Rovinju

13/Dec/11

Ovi tmurni, jesenji dani me pokreću na razmišljanje o letu. Obožavao leto i proleće, vrućinu, sunce, prirodu, tople noći, more, … Voleo bih da sam negde gde je večito proleće, a pomalo i leto. Kada se bliži zima folder sa slikama sa letovanja postaje sve posećeniji i omiljeniji. Tako sam i danas, iako nije jako hladan dan krenuo u šetnju kroz letnje slike i letnje priče i rešio da ih ukopim i svoj celokupni osećaj prenesem na vas. Uklopio sam samo fotografije i priču sa poslednjeg letovanja. Bilo mi je žao da skraćujem iako znam da dugački tekstovi na internetu ne drže pažnju. Uvek se može nastaviti.

Oči me peku. Protrljao sam ih slanim rukama i sada peku još jače. Volim to prijatno peckanje nakon izlaska iz mora. Sušim se, Sunce peče, ali na momente pređe hladnjikav vetrić i razbije vrelinu. Osetio sam slane usne dok sam žmureo i stajao okrenut prema Suncu. Slan poljubac moje slatke.  Moja saputnica, moja zvezda sjajna prišla mi je i upotpunila uživanje u sunčanom morskom danu. Grad neiscrpne romantike, grad umetnosti i dobre hrane pružao se na nekoliko stotina metara ispred nas. Tačnije staro jezgro tog grada. Rovinj. Kako čujem to ime prođe me prijatna jeza. Kao da još uvek osetim zrna soli iza ušiju, kao da još uvek vidim komešanje Italijana, Nemaca, Holandjana, domaćih i ko zna kojih sve kroz Kareru.

                   
Pogled niz ulicu kojom smo se spuštali

Galeb, brod i more

Obavezno  je  bilo uveče spustiti se do grada iako nije bio baš blizu. Kako ugledamo stari grad koraci postaju lakši i brži. Na horizontu brodići postaju sve manji i manji odlazeći  na svoj noćni zadatak. Bilo je potrebno napuniti mreže i u zoru se vratiti kako bi se snabdeli restorani svežom ribom i hladnjače za otpremanje ribe koja neće biti spremana sveža.Mi smo upecali baš jedan restoran sa svežom ribom i dobrom kuhinjom.

Unutrašnjost restorana Veli Jože

Detalj iz istog restorana

Lutajući gradom živopisnih boja, prelepe arhitekture bićete nadahnuti romantikom, ali od silne romantike i šetnje sigurno ćete ogladneti. Dok se prazan stomak nije oglasio uživao sam u njenom osmehu i njenoj priči, u uzanim ulicama u kojima se izdižu živopisne fasade, u uzanim prolazima koji iz tih ulica vode pravo do mora, u galerijama iz kojih se vidi kako izlazi kreativnost i zasipa ulice. Kada je glad počela da preuzima romantiku, sve manje sam primećivao fasade, ljude, galerije, ulice, a sve više restorane. Sada sam tek video koliko puno restorana ima. Ispred svakog stoji meni i svi nude sveže morske plodove, ali pitanje je na kad im se to „sveže“ odnosilo. Većina restorana kao da iskače iz arhitektonskog stila u kom je grad. Kao da su ostali zaboravljeni iz vremena stare Jugoslavije, baš one socijalističke i federativne, kada se samo naš drug širio na obližnjim ostrvima, a obični smrtnici su mogli da ih obiđu samo brodom. Konobari tih restorana, obučeni kao u ono vreme. Nisu autentični i prepoznatljivi, nisu savremeni, pa samim tim ni ne deluju posebno sveži. Kakva li je hrana? Ne znam. Idemo dalje. Tu malo posle tih restorana, koji  su, da li slučajno ili ne, pozicionirani baš na Trgu maršala Tita, nalazi se jedna uličica najbliža moru. Ulica Svetog Križa, na pojedinim delovima  ima prolaz do mora, a na većini je zaklonjena kućama. Na samom početku ulice, idući od trga stoji jedan mali restoran sa dušom i tradicijom. Veli Jože. Na prvu loptu pomislih, još jedan „Jožikin“ restoran, ali me je pogled na enterijer automatski razuverio. Bio je to jedan mali restorančić čiji je enterijer bio uređen sa stilom. Na zidovima su stajale stare slike, stara vesla, harpuni, kao i ostali ribolovački pribor iz nekog davnog vremena . Slike su bile mahom sa ribolovcima iz nekih davnih i srećnih vremena,  čak i pre onog Jožike na kog sam pomislio. Pored slika i pribora za ribolov, stajale su i neke figurice,  ukrasne kutije, fenjeri, amovi, …  Ispred restorana su stajali ljudi koji su čekali da se oslobodi neki sto za njih, što nam je ukazalo na to da restoran i nije nimalo loš. Našli smo naše mesto za predah i uživanje u istarskoj kuhinji ili možda nekoj drugoj, zavisno od toga koliko odlučimo da se prepustimo uživanju u hrani. Nećemo preterivati, treba da se ostavi malo mesta i za romantiku.  Malo više, ipak mislim.

Trg Maršala Tita

Posle proučavanja menija,  ipak smo ostavili istarsku kuhinju za drugi put, negde za kraj letovanja, kad vidimo da li ćemo morati da se oslonimo  na romantiku ili ćemo moći da se prepustimo gastronomiji. Klasična balkanska kuhinja će za prvi put biti sasvim zadovoljavajuća, na početku pomislih, a kasnije su se i moje misli obistinile. Telepatija se opet odrazila u osmehu  moje bolje i lepše polovine.

Izlazeći  iz  uzane uličie plavetnilo neba stopilo se sa plavetnilom mora, a sjajna linija na vodi govorila nam je da je Sunce i dalje prisutno, da se izborilo sa oblacima i polako krenulo svojim putem ka liniji horizonta.

Stari grad, neke od brojnih uzanih uličica

Dani su nam bili pomalo oblačni, a pomalo se hladnjikav vetar osetio kada prođe kroz mokru kosu. Bez obzira na to, grad je toliko topao i srdačan da se ti nedostaci brzo zaborave. Ponekad je Sunce  toliko bilo visoko gore na nebu u svojoj punoj snazi, a na kopnu, negde u daljini stajali su gusti, zgužvani oblaci nepomično. Prave planine od oblaka, negde u daljini, duboko u kopnu, na samoj granici sa Slovenijom, a možda i dalje kao da su se smešili sa neke slike iz Grisie. Grisia je živopisna ulica iz živopisnog grada, u čije galerije se noću presele živopisni oblaci. Spušta se od Eufimije dole do trga, a skoro svaki lokal u njoj je neki atelje. Neverovatno puno kreativnosti i originalnosti na jednom mestu.

Uličica iza Eufimije – Koraci

Uličica iza Eufimije – Slikarski potezi
(u nedostatku fotografije iz Grisije iskupljujem se sa ove dve)

Ulice su vesele, deca vuku roditelje za  rukave, a ulični prodavci zadovoljno trljaju dlanove. Klik-klakovi, svetleće loptice, laseri i svakojake drangulije okupiraju dečiju pažnju, a u nekim slučajevima i roditeljsku. Mi smo se spustili niz blagu nizbrdicu na ravno i setićemo se uzbrdice tek kada se budemo vraćali kući umorni.  Uz piće lagano nižemo korake po pločniku rive gledajući barke sa jedne i ljude sa druge strane. Komešaju se jezici, komešaju se boje i nama se komešaju jezici, a zaigraju i boje kada na trenutke otvorimo oči. Stranci sa psima, manjim u rukama, većim na povodcu. Stranci sa decom, manjom u kolicima, većom kao puštenom sa povodca. Bilo je i pasa u kolicima. Po koji zaljubljeni par bez dece uživa u romantici, a oni sa decom uče ih da prepoznaju romantiku ili su tu jednostavno, jer su prepoznali  neku drugu lepotu ovog grada. Svaka ulica krije nešto specifično; balkon, cvet, fasadu, prolaz do mora, dobar restoran,  radoznale oči koje se sijaju iza žaluzina…

Suvenirnice su na svakom ćošku. Najdraže su mi one u Grisiji. Volim originalnost i uživam kada vidim trud i vreme provedeno na nekom radu. Slici, figurici,.. U Grisiji su pomalo skuplji, ali svakako su originalni, pa da sam bio dubljeg džepa kupio bih nešto odatle. One suvenirnice dole na rivi su klasične sa štancanim proizvodima bez imalo originalnosti, ali svakako rodbina i prijatelji uvek očekuju takve poklončiće. Magnet na kome piše Rovinj i nacrtana je Eufimija, brodić na kome piše Rovinj, školjka na kojoj isto piše Rovinj. 20 kuna i mali znak pažnje može da se uputi na odredište. Tu su i neki satovi, mornarske kapice i kojekakvi morski plodovi.

Prolazimo preko Trga maršala Tita, i probijamo se kroz masu ljudi koja se tu skupila da čuje nokog lika na gitari. Nije ništa posebno, pa smo samo produžili ka restoranu. Da ga ne reklamiram više, znaćete o kom je reč. Ispred istog stoji desetak ljudi čekajući da neko ustane sit i stopi se sa romantikom. Odlučili smo se da ipak probamo picu u nokom od obližnjih fast  food-ova. Spustili smo se nazad preko trga pa polako uz rivu do Karere.

Ulica Karera

Prozori u Kareri

Kućni brojevi u Kareri

Brodići i riva

Kako smo zagrizli parče pice, tako smo oboje pomislili u istom trenutku; pa ovo nije ni do kolena Caribicu. Nismo progovorili, ali telepatija nam je jača strana. Zar ne? Da, još jedan zalogaj i potvrdila se. Izašle su i reči hvale za Caribic, a pokude za picu koju jedemo.  Mislim da je u pravim picerijama drugačija priča i bolja pizza, bar je u Puli bila.

Prelazim sa večernje vreve na dnevnu vrelu priču. Malo lutam, nadam se da mi nećete zameriti, jer su tako i dani lutali. Šta smo koji dan radili i gde smo bili ne mogu tačno da se setim. Kad se oblaci iz dubine kopna dokotrljaju do mora, a vetar postane neprijatan mi nismo ostajali u sobi. Poneli bismo odeću za kupanje i spustili se do grada u dnevni obilazak. Ako se desi da vetar otera oblake, a Sunce pobedi vetar kupali bismo se, a ako se to pak ne desi šetali bi po starom gradu, slikali se, išli do Pule, razgledali suvenirnice. Nije bilo puno takvih dana. Jedan dan smo išli u Pulu da potražimo romantiku tamo. Pula je posebna priča i za nju moram odvojiti par stranica. Samo dva dana od trinaest smo proveli bez morske soli na koži, ali i tad smo udisali vetar koji je nosio miris mora kroz vazduh.

Pulska Arena

Avgustov Hram – Pula

Zlatna Kapija – Pula

Prozori na trgu – Pula

Boje Pule

U Rovinju i bližoj okolini nalaze se mnogobrojne uređene i još mnogobrojnije divlje plaže. Stene, kamenčići, kamenje i betonirani delovi se smenjuju ulazeći  u more. Prvih nekoliko dana smo išli na nama najbližu, a kasnije se uspostavilo i jednu od boljih plaža. Ako ništa drugo, sa plaže i iz mora pruža se neverovatan pogled na stari grad. Kada vam samo glava viri iz vode vidite ispred sebe plavetnilo koje se prekida šarenim fasadama i stenama, a iznad se uzdiže zvonik Eufimije. Ukus soli, miris mora i četinara, zvuk talasa i osećaj opuštenosti dok blagi talasi maze telo, a oči su usmerene u pravcu lepote starog grada. Sva čula su apsolutno zadovoljena.

Najbliža plaža sa najlepšim pogledom (ostale rovinjske plaže možete videti na YouTube-u ili po netu)

U drugoj nedelji obišli smo još mnoge plaže. Plažu posle hotela Park, plažu Monte u starom gradu, kamp Villas Rubin, Crveno ostrvo, Vrsar… Nije zanimljivo biti stalno na jednom mestu, ma koliko bila zadovoljena sva čula. Najviše smo bili oduševljeni Crvenim Otokom ili ako vam poznatije zvuči Crvenim Ostrvom. Meni jednostavno kad kažem ostrvo za ostrvo u Hrvatskoj nekako zvuči kao da ne pripada tamo, kao i kad bi u Crnoj Gori bila Plava Pećina, a ne Plava Špilja. Ne ide nekako, možda se složite sa mnom, a možda i ne.  Nego da ja nastavim svojim putem ka Crvenom Raju. Zvaću ga Raj, ko je bio složiće se , a ko nije shvatiće moje reči kad ode tamo. U tom Raju su plaže prelepe, more prozirno, na nekim delovima tirkizno, a na nekim modro plavo. Zavisi da li je na dnu sitan šljunak ili stene i bujna morska vegetacija. Tu se nalazi jedan veliki hotel, koji malo i remeti kompletan ugođaj i doživljaj Raja. Po ostrvu šetaju fazani i još neke lepe ptice. Kažem ostrvu,  da ne bih smorio sa Rajem, ali i zato što ovo pišem na srpskom. Plava zastavica se vijori nad plažom, deca uživaju u igricama na vodi i u parkiću, oni fazani se i dalje šetaju, poneki galeb zaluta u lavirintu peškira. Pravi lavirint je sa druge strane, kad se pređe mostićem na drugo ostrvce. Lavirinti od kamenja na samom vrhu ostrva, pored mauzoleja. U odnosu na predhodni deo ostrva ovde su zastupljene stenovite plaže, bujna vegetacija, gušteri, ptice i ko zna šta sve što nismo videli. Odaje utisak netaknute prirode i da nema rastorana taj utisak bi ostao i posle obilaska celog ostrva. Okupali smo se tu i vratili nazad u onaj civilizovaniji deo. Brodićem smo se, nakon par sati uživanja vratili nazad u Rovinj. Ponovo je umorno Sunce klizilo ka horizontu, a dnevne morske čarolije zameniće večernje.

Crveni Otok – SV. Andrija (pogled na hotel i kapelicu sa vidikovca)

Plaža je lepa, a i mi smo 🙂

Sutradan se osmehnuo topao dan, pa je već u pola 8 ujutru Sunce bilo jasno vidljivo iako je dolazilo sa kopna  iz onih gustih oblaka. Konstantno su stajali tamo duboko na kopnu kao divovi  koji  kontrolišu ulazak aviona na teritoriju Istre. Sunce se probilo i počelo da budi grad svojom jačinom. Svakako je bilo jasno da je dan kao stvoren za neke nove poduhvate i otkrivanje novih prostora. Uputili smo se ka kampu Villas Rubin. Zamalo da prazan autobus ode bez  svojih putnika. U busu nas je bilo samo troje. Nas dvoje i jedan stranac. Za 10 minuta bili smo u kampu. Kamp je tek počeo da se budi, a plaže su bile još puste iako je već bilo pola 10. Na ulazu u kamp je stajala tabla sa mapom. Videli smo da je u kampu zastupljen velik broj sportskih sadržaja, od skijanja na vodi do odbojke na plaži. Restorani, prodavnica, trafike, deo za nudiste, prilazi za invalide, bazeni sa slanom vodom, tobogani. Sve je to bilo na raspolaganju kako gostima koji su smešteni u kampu, tako i namernim i slučajnim prolaznicima. Zidane kućice bile su okružene vrtovima, a vrtovi razdeljeni stazicama. Pored stazica su stajali maslinjaci. Nekoliko baštovana je obavljalo svoje dnevne aktivnosti. Taj dan smo se prepustili uživanju u moru, bazenu, sladoledima, hrani, slanim poljupcima, bistrim pogledima… Nismo se oprobali u sportovima na vodi, jer smo bili prilično zadovoljni romantikom i po kojim sladoledom. Ako se računa borba sa dušekom i osvajanje istog i plivanje onda je bilo sporta. Taj dan smo bežali za hladom, jer je koža još uvek bila crvena, pa smo u lovu na hlad promenili 5-6 mesta. Polako je dan bio na izmaku, a bus na stanici, pa je valjalo krenuti. Kada smo ušli u bus i smestili se, krenuli smo ka još jednom kampu da pokupimo turiste. Kamp Polari, ako nekom znači to ime, a ako ne možda se budete setili kad se nađete u tim krajevima. Od jednog do drugog kampa ima 15 minuta peške, a busom ni 5. Kada smo stigli tamo ispred kapije je stajala grupa od jedno pedesetak ljudi, a u busu je već bilo dvadesetak. Mahom su to bili stranci koji su smešteni u kampu, a koji nisu hteli da izrabljuju svoje ljubimce četvorotočkaše i idu do grada na večeru, plaćajući za njih još parking. Ovako su zgrabili pod ruku svoje ljubimce četvoronošce i sa njima u bus. Uredno su im platili kartu, ali nisu im baš uredno stavili korpe ili poveze kada su sa njima ušli medju ljude. Bilo je tu tri psa, jedan retriver i dva neka mala čuda. Bus još nije ni upalio svoj motor, a oni su se već pokačili i nastala je opšta pometnja, možda oko rezervacije ili oko boje dlake, ne znam, nisam ih razumeo.

Bazen u kampu Villas Rubin – U daljini već pominjani gusti oblaci

Po povratku iz kampa pravac smo otišli do pulta lokalne agencije koja brodićem pravi izlete do Vrsara, a usput pravi neke pauze za ručak i kupanje, kao i obilazak Lim Fjorda i neke pećine u kojoj je sedam ljutih gusara krilo blago. Rezervisali smo, platili avans, a  devojka iz agencije nam je navodno dala sniženje  20 odsto. Tako je još jedan dan bio na pomolu, koji po redu ni sam ne znam, a mislim da nije ni bitan redosled ako je svaki ispunjen.

Polako se bližilo jutro, nagovestio je to komarac koji kao da je došao iz zavoda za transfuziju po pola litre krvi. Bilo je četiri sata, a on je bio neumoran i leteo je po sobi sigurno deset minuta. Već smo se rasanili, pa smo sad bili orni za borbu sa njim. Savladali smo ga u nekoliko poteza i sada smo mogli ponovo na miru da se vratimo u odaje sna.  Taman što smo uspeli da zaspimo, oglasio se budilnik.

Miris mora se ušunjao lagano kroz otvore na roletni. Bilo je oko 8. Pritisnuo sam dugme na telefonu i odložio ustajanje za 10 minuta. Valjalo je još malo valjati se po krevetu. Jutarnji poljubac, a onda iskorak i skok iz kreveta, kako bih naglo prekinuo pospanost. Jutarnji ritual je završen i već je polako vreme za polazak. Bilo je oko 9:15 kada smo krenuli ka gradu nekom strmijom ulicom kojom smo se spuštali samo kada žurimo, a nikad se tom nismo vraćali. Tom ulicom se prolazilo pored nekog parka i nije se pružao onako lep pogled na grad kao kad se ide onom rutom kojom smo se inače šetali do centra. Promenili smo evriće u kuniće i odskakuli da odnesemo ostatak para za izlet. Sačekali smo  15 minuta ukrcavanje.

Pogled na stari grad sa mola – Čekajući ukrcavanje u brodić

Bilo nas je sa posadom više od 100. Polako smo krenuli, obišli smo ceo stari grad i sada kada smo ga videli i sa mora. Slika je upotpunjena. Kretali smo se brzo, ne tako daleko od kopna, a kapetan je na 4 jezika pričao gde se nalazimo i šta gledamo. Jedan član posade je iz potpalublja izneo hladnu vodu, sokove i vino, a drugi je spremao ručak, koji su poslužili tek dva sata posle polaska. Da me Sunce nije okupalo, a miris mora uvukao mi se u pluća, onaj ukus pića bi mi pokvario izlet. Ali uživanje je potpuno, ne onda kada su svi parametri pravilno podešeni, nego onda kad možemo da tolerišemo neke sitnice radi potpunog uživanja.  More i moja sirena su dovoljni faktori da osmeh na licu bude stabilan. Bilo je još faktora koji su doprinoslili osmehu. Brzo smo prošli pored kampa Amarin, pa zatim pored nudističkog kampa Valalta, gde su stranci sa broda izoštrili svoje dvoglede. Uplovili smo konačno u taj Lim Fjord koji mi nije predstavljao ništa spektakularno osim što je more bilo lepše boje, ili  je vino delovalo na moj osećaj boja. Stali smo kod neke pećine, špilje, koja nije bila u vodi. Bila je to pećina u kojoj su razbojnici krili blago. Popeli smo se gore, platili ulaz da vidimo to čudo, veličine 100 metara kvadratnih maksimalno.

Pogled na stari grad sa broda

Pogled na Eufimiju i zidine starog grada

Ništa specijalno. Za ulazak od 5 kn dobili smo razglednicu. Za sada jedini faktori mog raspoloženja, moja draga, lepo vreme, more i pomalo ono vino. Malo li je? Ne. Vratili smo se dole kako bi se malo okupali dok još traje pauza. Sada sam i slan, pa je još jedan faktor uticao na podizanje raspoloženja. Brod je ponovo krenuo, ali za 5 minuta je stao na sred tog Limskog Kanala i oglasio pauzu za ručak. Mornari su počeli da donose hleb i piće, a po pljeskavicu, ribu i salatu smo išli sami. Kako su na palubu počele da pristižu porcije hrane, jato galeba se pojavilo. Nadletali su brod, graktali, kao da su molili za komadom ribe. Kada im neko baci ostatke ribe, nastane komešanje i prava borba, praćena neartikulisanim graktanjem. Scena koja je trajala tokom celog ručka u režiji Hičkoka je polako prošla, a galebovi su još uvek nadletali iznad broda.Polako su nestali, a mi smo se polako približili dugo očekivanom, bar za mene, Vrsaru. Stigli smo, a pauza od dva sata je polako krenula da curi u vidu znoja koji se slivao niz čelo. Do katedrale je uspon od sigurno 45 stepeni, a napolju iako je jedva 30, kao da je isto tako 45 stepeni, ali celzijusovih. Popeli smo se gore i ubrzo zaboravili na malopređašnji uspon. Pogled je bio savršen. Kao na dlanu su bila obližnja ostrva, a vedro vreme je dozvoljavalo da na dlanu bude još mnogo kilometara mora iza ostrva.

Vrsar – Pogled sa mola

Toranj u Vrsaru

Ograda – Vrsar

Vrsar – Sat

Vrsar – Vidikovac

Par trenutaka smo uživali u romantici, a onda smo odlučili da se spustimo dole do gradske plaže i potražimo rashladjenje u hladu i u moru. Plaža mi je bila bolja od onih u Rovinju, ali da sam letovao ovde verovatno bi bile bolje one iz Rovinja. Nikad čovek nije sasvim  zadovoljan, ali kad pogledam sada, bio sam najzadovoljniji na svetu. Moje srce pored mene, moje srce u grudima i apsolutna sloboda. More je život, more je sloboda, galeb je na slobodi, ali sada grakće i dosadan je. Kupanje, pivce, sokić i polako je bilo vreme za povratak ka molu gde je usidren brod. Vreme za povratak u Rovinj. Za kraj, kao desert smo dobili panoramsku vožnju brodićem. Vozio je obilazeći oko  ostrva i ubrzo stao kod jednog kako bi napravio još jednu, poslednju pauzu za skakanje i kupanje. Penjanje, skakanje, vino, Sunce, … Sve to me je izmorilo. Brod je krenuo, a ja sam seo, zagrlio boginju mora i sa njom posmatrao more, jedrilice, ostrva, obalu… Savršen dan se bližio kraju, a došlo je vreme da ga zameni savršena noć. Kad je grad savršen, savršena osoba pored, onda je i svaki dan savršen. Ovaj je sada polako završen i treba ići spavati.

Brodić na povratku u Rovinj

Letovanje se bližilo kraju, dani su se smenjivali, a u jednom trenutku i turisti. Jedni odlaze, drugi dolaze. Kada bih detaljisao, prepričavao svaki događaj, srdačnost pojedinih, neprijatnosti drugih, moje mučenje sa zubom, nogom, opekotinama od Sunca, mučenje moje lepojke sa ledjima udavio bih vas, a i ne bih ništa ostavio u zidovima intime. Slovo po slovo dokotrljao bih se do epiloga romana, a sad me baš mrzi da pišem toliko. Nisam siguran da li vam drži pažnju ovih par strana, a ko zna kako bi to bilo sa romanom.  Od romana bi bilo dovoljno par strana romantike. Ono što nisam rekaoa zamislite ako vas je iz ovog išta podstaklo na razmišljanje. Ako vam je zagolicalo maštu posetite Istru, a kad je posetite zanemarite sitnice i zavolite je. Obiđite i Motovun, jer ja nisam uspeo i napišite nešto o njemu. Ja skoro neću ići ponovo tamo, jer treba upoznavati i nove predele, ali ću svakako nekada morati da je posetim.

Linijski brod za Veneciju se vraća u luku, sunce se topi iza horizonta, a naš autobus je već krenuo…

Sunce je na horizontu. Još jedno veče je dočekalo ribarske barke i brodove, udice i mreže. Smenjivali su se dan i noć, a na nama se smenjivala garderoba. Ona za izlazak je zamenila onu za plažu. Kao i svaki dan, uobičajeno, plaža izlasci, a toliko neuobičajeno i neočekivano. Svakodnevno su iz mora izlazili novi rakovi, iz mora ljudi nove face iz mora galerija nove ideje i nove kombinacije boja.  Autobus je izlazio iz grada i ja sam mu mahnuo. Vidimo se nekad, na istom mestu. Nemoj da te pojede ovo vreme. Budi još stariji, mudriji,  romantičniji, isnpirativniji…

 

 

 

 

Slano i slatko – Putopis o Rovinju

13/Dec/11

Ovi tmurni, jesenji dani me pokreću na razmišljanje o letu. Obožavao leto i proleće, vrućinu, sunce, prirodu, tople noći, more, … Voleo bih da sam negde gde je večito proleće, a pomalo i leto. Kada se bliži zima folder sa slikama sa letovanja postaje sve posećeniji i omiljeniji. Tako sam i danas, iako nije jako hladan dan krenuo u šetnju kroz letnje slike i letnje priče i rešio da ih ukopim i svoj celokupni osećaj prenesem na vas. Uklopio sam samo fotografije i priču sa poslednjeg letovanja. Bilo mi je žao da skraćujem iako znam da dugački tekstovi na internetu ne drže pažnju. Uvek se može nastaviti.

Oči me peku. Protrljao sam ih slanim rukama i sada peku još jače. Volim to prijatno peckanje nakon izlaska iz mora. Sušim se, Sunce peče, ali na momente pređe hladnjikav vetrić i razbije vrelinu. Osetio sam slane usne dok sam žmureo i stajao okrenut prema Suncu. Slan poljubac moje slatke.  Moja saputnica, moja zvezda sjajna prišla mi je i upotpunila uživanje u sunčanom morskom danu. Grad neiscrpne romantike, grad umetnosti i dobre hrane pružao se na nekoliko stotina metara ispred nas. Tačnije staro jezgro tog grada. Rovinj. Kako čujem to ime prođe me prijatna jeza. Kao da još uvek osetim zrna soli iza ušiju, kao da još uvek vidim komešanje Italijana, Nemaca, Holandjana, domaćih i ko zna kojih sve kroz Kareru.

                   
Pogled niz ulicu kojom smo se spuštali

Galeb, brod i more

Obavezno  je  bilo uveče spustiti se do grada iako nije bio baš blizu. Kako ugledamo stari grad koraci postaju lakši i brži. Na horizontu brodići postaju sve manji i manji odlazeći  na svoj noćni zadatak. Bilo je potrebno napuniti mreže i u zoru se vratiti kako bi se snabdeli restorani svežom ribom i hladnjače za otpremanje ribe koja neće biti spremana sveža.Mi smo upecali baš jedan restoran sa svežom ribom i dobrom kuhinjom.

Unutrašnjost restorana Veli Jože

Detalj iz istog restorana

Lutajući gradom živopisnih boja, prelepe arhitekture bićete nadahnuti romantikom, ali od silne romantike i šetnje sigurno ćete ogladneti. Dok se prazan stomak nije oglasio uživao sam u njenom osmehu i njenoj priči, u uzanim ulicama u kojima se izdižu živopisne fasade, u uzanim prolazima koji iz tih ulica vode pravo do mora, u galerijama iz kojih se vidi kako izlazi kreativnost i zasipa ulice. Kada je glad počela da preuzima romantiku, sve manje sam primećivao fasade, ljude, galerije, ulice, a sve više restorane. Sada sam tek video koliko puno restorana ima. Ispred svakog stoji meni i svi nude sveže morske plodove, ali pitanje je na kad im se to „sveže“ odnosilo. Većina restorana kao da iskače iz arhitektonskog stila u kom je grad. Kao da su ostali zaboravljeni iz vremena stare Jugoslavije, baš one socijalističke i federativne, kada se samo naš drug širio na obližnjim ostrvima, a obični smrtnici su mogli da ih obiđu samo brodom. Konobari tih restorana, obučeni kao u ono vreme. Nisu autentični i prepoznatljivi, nisu savremeni, pa samim tim ni ne deluju posebno sveži. Kakva li je hrana? Ne znam. Idemo dalje. Tu malo posle tih restorana, koji  su, da li slučajno ili ne, pozicionirani baš na Trgu maršala Tita, nalazi se jedna uličica najbliža moru. Ulica Svetog Križa, na pojedinim delovima  ima prolaz do mora, a na većini je zaklonjena kućama. Na samom početku ulice, idući od trga stoji jedan mali restoran sa dušom i tradicijom. Veli Jože. Na prvu loptu pomislih, još jedan „Jožikin“ restoran, ali me je pogled na enterijer automatski razuverio. Bio je to jedan mali restorančić čiji je enterijer bio uređen sa stilom. Na zidovima su stajale stare slike, stara vesla, harpuni, kao i ostali ribolovački pribor iz nekog davnog vremena . Slike su bile mahom sa ribolovcima iz nekih davnih i srećnih vremena,  čak i pre onog Jožike na kog sam pomislio. Pored slika i pribora za ribolov, stajale su i neke figurice,  ukrasne kutije, fenjeri, amovi, …  Ispred restorana su stajali ljudi koji su čekali da se oslobodi neki sto za njih, što nam je ukazalo na to da restoran i nije nimalo loš. Našli smo naše mesto za predah i uživanje u istarskoj kuhinji ili možda nekoj drugoj, zavisno od toga koliko odlučimo da se prepustimo uživanju u hrani. Nećemo preterivati, treba da se ostavi malo mesta i za romantiku.  Malo više, ipak mislim.

Trg Maršala Tita

Posle proučavanja menija,  ipak smo ostavili istarsku kuhinju za drugi put, negde za kraj letovanja, kad vidimo da li ćemo morati da se oslonimo  na romantiku ili ćemo moći da se prepustimo gastronomiji. Klasična balkanska kuhinja će za prvi put biti sasvim zadovoljavajuća, na početku pomislih, a kasnije su se i moje misli obistinile. Telepatija se opet odrazila u osmehu  moje bolje i lepše polovine.

Izlazeći  iz  uzane uličie plavetnilo neba stopilo se sa plavetnilom mora, a sjajna linija na vodi govorila nam je da je Sunce i dalje prisutno, da se izborilo sa oblacima i polako krenulo svojim putem ka liniji horizonta.

Stari grad, neke od brojnih uzanih uličica

Dani su nam bili pomalo oblačni, a pomalo se hladnjikav vetar osetio kada prođe kroz mokru kosu. Bez obzira na to, grad je toliko topao i srdačan da se ti nedostaci brzo zaborave. Ponekad je Sunce  toliko bilo visoko gore na nebu u svojoj punoj snazi, a na kopnu, negde u daljini stajali su gusti, zgužvani oblaci nepomično. Prave planine od oblaka, negde u daljini, duboko u kopnu, na samoj granici sa Slovenijom, a možda i dalje kao da su se smešili sa neke slike iz Grisie. Grisia je živopisna ulica iz živopisnog grada, u čije galerije se noću presele živopisni oblaci. Spušta se od Eufimije dole do trga, a skoro svaki lokal u njoj je neki atelje. Neverovatno puno kreativnosti i originalnosti na jednom mestu.

Uličica iza Eufimije – Koraci

Uličica iza Eufimije – Slikarski potezi
(u nedostatku fotografije iz Grisije iskupljujem se sa ove dve)

Ulice su vesele, deca vuku roditelje za  rukave, a ulični prodavci zadovoljno trljaju dlanove. Klik-klakovi, svetleće loptice, laseri i svakojake drangulije okupiraju dečiju pažnju, a u nekim slučajevima i roditeljsku. Mi smo se spustili niz blagu nizbrdicu na ravno i setićemo se uzbrdice tek kada se budemo vraćali kući umorni.  Uz piće lagano nižemo korake po pločniku rive gledajući barke sa jedne i ljude sa druge strane. Komešaju se jezici, komešaju se boje i nama se komešaju jezici, a zaigraju i boje kada na trenutke otvorimo oči. Stranci sa psima, manjim u rukama, većim na povodcu. Stranci sa decom, manjom u kolicima, većom kao puštenom sa povodca. Bilo je i pasa u kolicima. Po koji zaljubljeni par bez dece uživa u romantici, a oni sa decom uče ih da prepoznaju romantiku ili su tu jednostavno, jer su prepoznali  neku drugu lepotu ovog grada. Svaka ulica krije nešto specifično; balkon, cvet, fasadu, prolaz do mora, dobar restoran,  radoznale oči koje se sijaju iza žaluzina…

Suvenirnice su na svakom ćošku. Najdraže su mi one u Grisiji. Volim originalnost i uživam kada vidim trud i vreme provedeno na nekom radu. Slici, figurici,.. U Grisiji su pomalo skuplji, ali svakako su originalni, pa da sam bio dubljeg džepa kupio bih nešto odatle. One suvenirnice dole na rivi su klasične sa štancanim proizvodima bez imalo originalnosti, ali svakako rodbina i prijatelji uvek očekuju takve poklončiće. Magnet na kome piše Rovinj i nacrtana je Eufimija, brodić na kome piše Rovinj, školjka na kojoj isto piše Rovinj. 20 kuna i mali znak pažnje može da se uputi na odredište. Tu su i neki satovi, mornarske kapice i kojekakvi morski plodovi.

Prolazimo preko Trga maršala Tita, i probijamo se kroz masu ljudi koja se tu skupila da čuje nokog lika na gitari. Nije ništa posebno, pa smo samo produžili ka restoranu. Da ga ne reklamiram više, znaćete o kom je reč. Ispred istog stoji desetak ljudi čekajući da neko ustane sit i stopi se sa romantikom. Odlučili smo se da ipak probamo picu u nokom od obližnjih fast  food-ova. Spustili smo se nazad preko trga pa polako uz rivu do Karere.

Ulica Karera

Prozori u Kareri

Kućni brojevi u Kareri

Brodići i riva

Kako smo zagrizli parče pice, tako smo oboje pomislili u istom trenutku; pa ovo nije ni do kolena Caribicu. Nismo progovorili, ali telepatija nam je jača strana. Zar ne? Da, još jedan zalogaj i potvrdila se. Izašle su i reči hvale za Caribic, a pokude za picu koju jedemo.  Mislim da je u pravim picerijama drugačija priča i bolja pizza, bar je u Puli bila.

Prelazim sa večernje vreve na dnevnu vrelu priču. Malo lutam, nadam se da mi nećete zameriti, jer su tako i dani lutali. Šta smo koji dan radili i gde smo bili ne mogu tačno da se setim. Kad se oblaci iz dubine kopna dokotrljaju do mora, a vetar postane neprijatan mi nismo ostajali u sobi. Poneli bismo odeću za kupanje i spustili se do grada u dnevni obilazak. Ako se desi da vetar otera oblake, a Sunce pobedi vetar kupali bismo se, a ako se to pak ne desi šetali bi po starom gradu, slikali se, išli do Pule, razgledali suvenirnice. Nije bilo puno takvih dana. Jedan dan smo išli u Pulu da potražimo romantiku tamo. Pula je posebna priča i za nju moram odvojiti par stranica. Samo dva dana od trinaest smo proveli bez morske soli na koži, ali i tad smo udisali vetar koji je nosio miris mora kroz vazduh.

Pulska Arena

Avgustov Hram – Pula

Zlatna Kapija – Pula

Prozori na trgu – Pula

Boje Pule

U Rovinju i bližoj okolini nalaze se mnogobrojne uređene i još mnogobrojnije divlje plaže. Stene, kamenčići, kamenje i betonirani delovi se smenjuju ulazeći  u more. Prvih nekoliko dana smo išli na nama najbližu, a kasnije se uspostavilo i jednu od boljih plaža. Ako ništa drugo, sa plaže i iz mora pruža se neverovatan pogled na stari grad. Kada vam samo glava viri iz vode vidite ispred sebe plavetnilo koje se prekida šarenim fasadama i stenama, a iznad se uzdiže zvonik Eufimije. Ukus soli, miris mora i četinara, zvuk talasa i osećaj opuštenosti dok blagi talasi maze telo, a oči su usmerene u pravcu lepote starog grada. Sva čula su apsolutno zadovoljena.

Najbliža plaža sa najlepšim pogledom (ostale rovinjske plaže možete videti na YouTube-u ili po netu)

U drugoj nedelji obišli smo još mnoge plaže. Plažu posle hotela Park, plažu Monte u starom gradu, kamp Villas Rubin, Crveno ostrvo, Vrsar… Nije zanimljivo biti stalno na jednom mestu, ma koliko bila zadovoljena sva čula. Najviše smo bili oduševljeni Crvenim Otokom ili ako vam poznatije zvuči Crvenim Ostrvom. Meni jednostavno kad kažem ostrvo za ostrvo u Hrvatskoj nekako zvuči kao da ne pripada tamo, kao i kad bi u Crnoj Gori bila Plava Pećina, a ne Plava Špilja. Ne ide nekako, možda se složite sa mnom, a možda i ne.  Nego da ja nastavim svojim putem ka Crvenom Raju. Zvaću ga Raj, ko je bio složiće se , a ko nije shvatiće moje reči kad ode tamo. U tom Raju su plaže prelepe, more prozirno, na nekim delovima tirkizno, a na nekim modro plavo. Zavisi da li je na dnu sitan šljunak ili stene i bujna morska vegetacija. Tu se nalazi jedan veliki hotel, koji malo i remeti kompletan ugođaj i doživljaj Raja. Po ostrvu šetaju fazani i još neke lepe ptice. Kažem ostrvu,  da ne bih smorio sa Rajem, ali i zato što ovo pišem na srpskom. Plava zastavica se vijori nad plažom, deca uživaju u igricama na vodi i u parkiću, oni fazani se i dalje šetaju, poneki galeb zaluta u lavirintu peškira. Pravi lavirint je sa druge strane, kad se pređe mostićem na drugo ostrvce. Lavirinti od kamenja na samom vrhu ostrva, pored mauzoleja. U odnosu na predhodni deo ostrva ovde su zastupljene stenovite plaže, bujna vegetacija, gušteri, ptice i ko zna šta sve što nismo videli. Odaje utisak netaknute prirode i da nema rastorana taj utisak bi ostao i posle obilaska celog ostrva. Okupali smo se tu i vratili nazad u onaj civilizovaniji deo. Brodićem smo se, nakon par sati uživanja vratili nazad u Rovinj. Ponovo je umorno Sunce klizilo ka horizontu, a dnevne morske čarolije zameniće večernje.

Crveni Otok – SV. Andrija (pogled na hotel i kapelicu sa vidikovca)

Plaža je lepa, a i mi smo 🙂

Sutradan se osmehnuo topao dan, pa je već u pola 8 ujutru Sunce bilo jasno vidljivo iako je dolazilo sa kopna  iz onih gustih oblaka. Konstantno su stajali tamo duboko na kopnu kao divovi  koji  kontrolišu ulazak aviona na teritoriju Istre. Sunce se probilo i počelo da budi grad svojom jačinom. Svakako je bilo jasno da je dan kao stvoren za neke nove poduhvate i otkrivanje novih prostora. Uputili smo se ka kampu Villas Rubin. Zamalo da prazan autobus ode bez  svojih putnika. U busu nas je bilo samo troje. Nas dvoje i jedan stranac. Za 10 minuta bili smo u kampu. Kamp je tek počeo da se budi, a plaže su bile još puste iako je već bilo pola 10. Na ulazu u kamp je stajala tabla sa mapom. Videli smo da je u kampu zastupljen velik broj sportskih sadržaja, od skijanja na vodi do odbojke na plaži. Restorani, prodavnica, trafike, deo za nudiste, prilazi za invalide, bazeni sa slanom vodom, tobogani. Sve je to bilo na raspolaganju kako gostima koji su smešteni u kampu, tako i namernim i slučajnim prolaznicima. Zidane kućice bile su okružene vrtovima, a vrtovi razdeljeni stazicama. Pored stazica su stajali maslinjaci. Nekoliko baštovana je obavljalo svoje dnevne aktivnosti. Taj dan smo se prepustili uživanju u moru, bazenu, sladoledima, hrani, slanim poljupcima, bistrim pogledima… Nismo se oprobali u sportovima na vodi, jer smo bili prilično zadovoljni romantikom i po kojim sladoledom. Ako se računa borba sa dušekom i osvajanje istog i plivanje onda je bilo sporta. Taj dan smo bežali za hladom, jer je koža još uvek bila crvena, pa smo u lovu na hlad promenili 5-6 mesta. Polako je dan bio na izmaku, a bus na stanici, pa je valjalo krenuti. Kada smo ušli u bus i smestili se, krenuli smo ka još jednom kampu da pokupimo turiste. Kamp Polari, ako nekom znači to ime, a ako ne možda se budete setili kad se nađete u tim krajevima. Od jednog do drugog kampa ima 15 minuta peške, a busom ni 5. Kada smo stigli tamo ispred kapije je stajala grupa od jedno pedesetak ljudi, a u busu je već bilo dvadesetak. Mahom su to bili stranci koji su smešteni u kampu, a koji nisu hteli da izrabljuju svoje ljubimce četvorotočkaše i idu do grada na večeru, plaćajući za njih još parking. Ovako su zgrabili pod ruku svoje ljubimce četvoronošce i sa njima u bus. Uredno su im platili kartu, ali nisu im baš uredno stavili korpe ili poveze kada su sa njima ušli medju ljude. Bilo je tu tri psa, jedan retriver i dva neka mala čuda. Bus još nije ni upalio svoj motor, a oni su se već pokačili i nastala je opšta pometnja, možda oko rezervacije ili oko boje dlake, ne znam, nisam ih razumeo.

Bazen u kampu Villas Rubin – U daljini već pominjani gusti oblaci

Po povratku iz kampa pravac smo otišli do pulta lokalne agencije koja brodićem pravi izlete do Vrsara, a usput pravi neke pauze za ručak i kupanje, kao i obilazak Lim Fjorda i neke pećine u kojoj je sedam ljutih gusara krilo blago. Rezervisali smo, platili avans, a  devojka iz agencije nam je navodno dala sniženje  20 odsto. Tako je još jedan dan bio na pomolu, koji po redu ni sam ne znam, a mislim da nije ni bitan redosled ako je svaki ispunjen.

Polako se bližilo jutro, nagovestio je to komarac koji kao da je došao iz zavoda za transfuziju po pola litre krvi. Bilo je četiri sata, a on je bio neumoran i leteo je po sobi sigurno deset minuta. Već smo se rasanili, pa smo sad bili orni za borbu sa njim. Savladali smo ga u nekoliko poteza i sada smo mogli ponovo na miru da se vratimo u odaje sna.  Taman što smo uspeli da zaspimo, oglasio se budilnik.

Miris mora se ušunjao lagano kroz otvore na roletni. Bilo je oko 8. Pritisnuo sam dugme na telefonu i odložio ustajanje za 10 minuta. Valjalo je još malo valjati se po krevetu. Jutarnji poljubac, a onda iskorak i skok iz kreveta, kako bih naglo prekinuo pospanost. Jutarnji ritual je završen i već je polako vreme za polazak. Bilo je oko 9:15 kada smo krenuli ka gradu nekom strmijom ulicom kojom smo se spuštali samo kada žurimo, a nikad se tom nismo vraćali. Tom ulicom se prolazilo pored nekog parka i nije se pružao onako lep pogled na grad kao kad se ide onom rutom kojom smo se inače šetali do centra. Promenili smo evriće u kuniće i odskakuli da odnesemo ostatak para za izlet. Sačekali smo  15 minuta ukrcavanje.

Pogled na stari grad sa mola – Čekajući ukrcavanje u brodić

Bilo nas je sa posadom više od 100. Polako smo krenuli, obišli smo ceo stari grad i sada kada smo ga videli i sa mora. Slika je upotpunjena. Kretali smo se brzo, ne tako daleko od kopna, a kapetan je na 4 jezika pričao gde se nalazimo i šta gledamo. Jedan član posade je iz potpalublja izneo hladnu vodu, sokove i vino, a drugi je spremao ručak, koji su poslužili tek dva sata posle polaska. Da me Sunce nije okupalo, a miris mora uvukao mi se u pluća, onaj ukus pića bi mi pokvario izlet. Ali uživanje je potpuno, ne onda kada su svi parametri pravilno podešeni, nego onda kad možemo da tolerišemo neke sitnice radi potpunog uživanja.  More i moja sirena su dovoljni faktori da osmeh na licu bude stabilan. Bilo je još faktora koji su doprinoslili osmehu. Brzo smo prošli pored kampa Amarin, pa zatim pored nudističkog kampa Valalta, gde su stranci sa broda izoštrili svoje dvoglede. Uplovili smo konačno u taj Lim Fjord koji mi nije predstavljao ništa spektakularno osim što je more bilo lepše boje, ili  je vino delovalo na moj osećaj boja. Stali smo kod neke pećine, špilje, koja nije bila u vodi. Bila je to pećina u kojoj su razbojnici krili blago. Popeli smo se gore, platili ulaz da vidimo to čudo, veličine 100 metara kvadratnih maksimalno.

Pogled na stari grad sa broda

Pogled na Eufimiju i zidine starog grada

Ništa specijalno. Za ulazak od 5 kn dobili smo razglednicu. Za sada jedini faktori mog raspoloženja, moja draga, lepo vreme, more i pomalo ono vino. Malo li je? Ne. Vratili smo se dole kako bi se malo okupali dok još traje pauza. Sada sam i slan, pa je još jedan faktor uticao na podizanje raspoloženja. Brod je ponovo krenuo, ali za 5 minuta je stao na sred tog Limskog Kanala i oglasio pauzu za ručak. Mornari su počeli da donose hleb i piće, a po pljeskavicu, ribu i salatu smo išli sami. Kako su na palubu počele da pristižu porcije hrane, jato galeba se pojavilo. Nadletali su brod, graktali, kao da su molili za komadom ribe. Kada im neko baci ostatke ribe, nastane komešanje i prava borba, praćena neartikulisanim graktanjem. Scena koja je trajala tokom celog ručka u režiji Hičkoka je polako prošla, a galebovi su još uvek nadletali iznad broda.Polako su nestali, a mi smo se polako približili dugo očekivanom, bar za mene, Vrsaru. Stigli smo, a pauza od dva sata je polako krenula da curi u vidu znoja koji se slivao niz čelo. Do katedrale je uspon od sigurno 45 stepeni, a napolju iako je jedva 30, kao da je isto tako 45 stepeni, ali celzijusovih. Popeli smo se gore i ubrzo zaboravili na malopređašnji uspon. Pogled je bio savršen. Kao na dlanu su bila obližnja ostrva, a vedro vreme je dozvoljavalo da na dlanu bude još mnogo kilometara mora iza ostrva.

Vrsar – Pogled sa mola

Toranj u Vrsaru

Ograda – Vrsar

Vrsar – Sat

Vrsar – Vidikovac

Par trenutaka smo uživali u romantici, a onda smo odlučili da se spustimo dole do gradske plaže i potražimo rashladjenje u hladu i u moru. Plaža mi je bila bolja od onih u Rovinju, ali da sam letovao ovde verovatno bi bile bolje one iz Rovinja. Nikad čovek nije sasvim  zadovoljan, ali kad pogledam sada, bio sam najzadovoljniji na svetu. Moje srce pored mene, moje srce u grudima i apsolutna sloboda. More je život, more je sloboda, galeb je na slobodi, ali sada grakće i dosadan je. Kupanje, pivce, sokić i polako je bilo vreme za povratak ka molu gde je usidren brod. Vreme za povratak u Rovinj. Za kraj, kao desert smo dobili panoramsku vožnju brodićem. Vozio je obilazeći oko  ostrva i ubrzo stao kod jednog kako bi napravio još jednu, poslednju pauzu za skakanje i kupanje. Penjanje, skakanje, vino, Sunce, … Sve to me je izmorilo. Brod je krenuo, a ja sam seo, zagrlio boginju mora i sa njom posmatrao more, jedrilice, ostrva, obalu… Savršen dan se bližio kraju, a došlo je vreme da ga zameni savršena noć. Kad je grad savršen, savršena osoba pored, onda je i svaki dan savršen. Ovaj je sada polako završen i treba ići spavati.

Brodić na povratku u Rovinj

Letovanje se bližilo kraju, dani su se smenjivali, a u jednom trenutku i turisti. Jedni odlaze, drugi dolaze. Kada bih detaljisao, prepričavao svaki događaj, srdačnost pojedinih, neprijatnosti drugih, moje mučenje sa zubom, nogom, opekotinama od Sunca, mučenje moje lepojke sa ledjima udavio bih vas, a i ne bih ništa ostavio u zidovima intime. Slovo po slovo dokotrljao bih se do epiloga romana, a sad me baš mrzi da pišem toliko. Nisam siguran da li vam drži pažnju ovih par strana, a ko zna kako bi to bilo sa romanom.  Od romana bi bilo dovoljno par strana romantike. Ono što nisam rekaoa zamislite ako vas je iz ovog išta podstaklo na razmišljanje. Ako vam je zagolicalo maštu posetite Istru, a kad je posetite zanemarite sitnice i zavolite je. Obiđite i Motovun, jer ja nisam uspeo i napišite nešto o njemu. Ja skoro neću ići ponovo tamo, jer treba upoznavati i nove predele, ali ću svakako nekada morati da je posetim.

Linijski brod za Veneciju se vraća u luku, sunce se topi iza horizonta, a naš autobus je već krenuo…

Sunce je na horizontu. Još jedno veče je dočekalo ribarske barke i brodove, udice i mreže. Smenjivali su se dan i noć, a na nama se smenjivala garderoba. Ona za izlazak je zamenila onu za plažu. Kao i svaki dan, uobičajeno, plaža izlasci, a toliko neuobičajeno i neočekivano. Svakodnevno su iz mora izlazili novi rakovi, iz mora ljudi nove face iz mora galerija nove ideje i nove kombinacije boja.  Autobus je izlazio iz grada i ja sam mu mahnuo. Vidimo se nekad, na istom mestu. Nemoj da te pojede ovo vreme. Budi još stariji, mudriji,  romantičniji, isnpirativniji…