Učitelj

10/Mar/15

Danas sam iz arhive od pre pet godina izvukao jednu moju priču o učitelju koji je ceo život podučavao decu, a sebe samog i dalje podučava.

Pomoć? Tu sam, da pomognem. Tu sam da vas sprečim da napravite moje greške. Tu sam da vas naučim osnovama života. Šta je život, a šta lepo ponašanje. Priroda i društvo. Podučavam i od mladih potencijalnih, stvaram mlade talente pune energije.

Odluka je bila teška. Grešaka je bilo puno. Stegnuo sam grlo i krenuo preko trnja. Krv je dokaz povrede, al ako rana ne boli krv gledaj kao vodu. Bilo je lomljenja. Svi jure za novcem. Lomio sam se i ja oko istog, a sada sam shvatio da sam mnogo lepše trenutke imao kada sam nekom pomogao bez novčane nadoknade. Kada ti se neko neizmerno zahvaljuje i kada te na svakom koraku hvali. Bolji je osećaj. Osećaj koji me je oterao na učiteljski fakultet. To me je tada činilo srećnim. U početku studija je bilo zanimljivo da bi posle bilo sve teže i teže, ali uposnost i volja su me doveli na plato za dodelu diploma.

Prva generacija je na pomolu. Ti klinci baš umeju da budu dosadni, a i bezobrazni. Nisam mogao noćima da spavam od njih. Menjao sam načine pristupa. Blag biti je greška, jer deca to osete i iskoriste. Previše strogoće dovodi do kontra efekta. Jedna vrsta distance je bila uspostavljena i sve vreme dorađivana. To je bila dobra taktika. Izveo sam prvu generaciju i to najbolju generaciju. Znao sam da je iza mene dosta neprespavanih noći, konsultacija sa dečijim psiholozima, pročitanih knjiga…  Sad sam na pravom putu, shvatio sam tada. Izgradio sam svoj stil, stekao sam autoritet i reputaciju. Tako je i bilo, godine su prolazile, a deca su se menjala. Uvek je bilo mnogo interesovanja roditelja da deca dospeju u moj razred. Na žalost ne mogu svi da steknu, sad slobodno mogu reći, tu privilegiju. Kako su prolazile godine, tako su mi postavljali sve više ciljeve. Izazovi su bili veći, a deca problematičnija. Sa nekima nisam uspevao, ali nisam to shvatao lično. Neke sam preobraćao sa krivih puteva na koje su ih još njihovi roditelji postavljali ili su sami otišli tamo nemarnošću roditelja. Roditelji su mi uvek zahvaljivali ako bih uspeo, ali i nisu me krivili za neuspehe. Njihova deca su danas pre svega dobri ljudi, a neki samo malo starija, dobra deca. Namaju svi urođen veliki koeficijent inteligencije. Nisu baš svi za učenje, neki su za sportove, neki za biznis.

Sad kada sam u penziji, imam potrebu da održim poneki privatan čas.  Da prošetam svoje unuke pored reke, odvedem ih u park, naučim ih kako da pišu pesme, crtaju. Izvodeći svu tu decu na pravi put sa svojima sam malo preterao. Oni su sada na pravom putu, na zlatnom putu, na zelenom putu dolara. Daleko od mene. Moji unuci su sa njima. Čujem ih preko skajpa i vidim preko istog. Još ih nisam upoznao. Nisu zaboravili jezik, a nadam se da neće ni korene. Učiteljska penzija je mala. Skupljam već mesecima za kartu do Amerike. Želja je jaka, ali trka za novcem mi nikada nije bila jača strana. Sva ta deca koja danas i pored jurcanja za novcem nisu zaboravili prave vrednosti ipak su zaboravili jednog starog učitelja. Ja ipak i dalje nisam naučio kako ostvariti sve svoje želje. Ceo živod podučavam i mene će život da uči dok sam živ.

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on Pinterestshare on TumblrShare on LinkedIn