Beg od tame u trenutku svetla
19/Aug/15Danas se odjednom pojaviloa isnpiracija i prsti su sami počeli da lupaju po tastaturi. Ispade ovo ispod.
U moru crne hronike, teorija zavere, loše hrane i negativnih razmišljanja pojedinaca osetio sam umor od plivanja i potrebu da napravim svoj brod koji će mi pomoći da plovim vodeći me u bolje sutra. Nije Nojeva barka, ali je moja jedrilica koja me vodi sa mojom porodicom oko sveta.
Tu su moji voljeni. Moja žena i dvoje, male, divne dece.
Ako se vratim par godina unazad setiću se samoće u kojoj sam plovio, kao brodolomnik na sred okeana koji se vukao od vikenda do vikenda želeći da dobije krila i odleti daleko. Bio sam nezahvalan sa svime što sam imao i olako sam shvatao sve te divne stvari koje su mi ispunjavale život. Mnoštvo drugara i pravih prijatelja, majku, talente koje sam imao, poslove koji su mi davali sigurnost i sva čula koja funkcionišu besprekorno. Bilo je još mnogo, mnogo toga čemu sam trebao biti zahvalan. Bio sam „realan“, kritikovao sam, primećivao sam sve loše situacije i jedino sam vikendom nalazio neku prividnu zabavu.
Stvari su počele da izmiču kontroli, kontakti da blede, prijatelji, koji su bili pravi su ostali, a oni drugi su počeli da se osipaju. Čak su se i neki pravi okrenuli. Ostao sam bez majke, bez jedine žene na svetu koja me je volela bezuslovno. Koja je znala da mi kaže da me voli i kada sam bivao drzak i bezobrazan.
Počeo sam da vežbam zahvalnost i da cenim život. Svaki dan je jedinstven. Vidim da pored sebe imam sjajnu ženu koja me podržava u svemu. Vidim da je tu bila godinama. Sada je vidim konačno sa mnogo više ljubavi, poštovanja i neizmerno sam zahvalan što je tu. Zahvalan sam što je prisutna u mom životu. Svaki trenutak smo koristili da putujemo i da se upoznajemo sa nepoznatim, da istražujemo okolne države. E šta bi neko dao da je video to što i mi, a znali smo da budemo nezadovoljni hotelom, vremenom i glupostima na pojedinim putevima. Nismo išli da visimo u hotelu nego da upoznajemo, istražujemo i kulturno i kreativno se uzdižemo. Sada kada se osvrnem vidim da je moj život bio predivan, baš takav kakav je trebao da bude. Da je bilo drugačije ne bih se nalazio ovde gde se danas nalazim. Savetujem i vama da budete zahvalni i da se ne kajete zbog svoje prošlosti. Kajanje vam ne koristi, ono vas ubija. Da se sutra ponovo rodim, voleo bih da bude sve kao što je bilo. Ništa ne bih menjao.
Sagledao sam ceo život u par trenutaka i zastao. To je bilo i prošlo, ja sam sada tu, prisutan u ovom trenutku. U ovom trenutku kucam. Čujem tastaturu kako harmonično i uigrano prati ritam moga srca, mojih misli, muzike koja ide u pozadini, nalet moje inspiracije. Trenutak. Ni danas, ni juče, nego sada. A par pasusa gore sam bio u budućnosti, na jedrilici sa svojom decom i sa svojom ženom. Krenuli smo na put oko sveta. Da obiđemo što više i da vidimo koje je to idealno mesto za život, pa da se stacioniramo tu. Prizivam ono što želim u svoj život.
Stižemo na jedan lep brežuljak prekriven vinogradom, sa kućom na vrhu. U daljini, par kilometara pravo i desno se vidi more. Miris mora se oseti u vazduhu, a zvuci prirode relaksiraju. Opuštam se i tonem duboko u budućnost i u maštu. Stajem. Osvrćem se i vidim da sam daleko, par godina ispred. Stajem sa maštanjem, vraćam se u trenutak i prihvatam da sledim korake, a znam da će me ti koraci odvesti baš tamo, do idealnog mesta za život i do neprocenjivog pogleda, tišine i prirode. Ako i ne bude pogled na more, znaću da je to upravo ono mesto koje je najbolje za mene i da sam do njega došao prateći znake koje mi je život dao.
Vraćam se na brod koji me drži u trenutku. Sa njega vidim sjajne događaje, boje, ljude i znake koji me vode u sutra. A ako sutra umrem, znaću da sam posledni dan svog života proveo fantastično, da sam radio ono što volim i da sam postigao mnogo i radio sve baš onako kako je trebalo.