Borba za egzistenciju

15/Jun/15

Ljudi se na razne načine, veoma domišljate, bore za egzistenciju. Nedavno sam uočio jedan interesantan, ali nažalost ne i tako redak primer. Dok sam šetao centrom grada video sam jednu mladu, lepu i zgodnu komšinicu čiji roditelji nisu u baš zavidnom materijalnom stanju. Možda i jesu ali za gladnu decu Afrike ili Indije.

Ona je onako sva lepa i doterana krenula na faks, mada je njena garderoba više odgovarala apsolventskoj večeri, mada kada bolje razmislim više nekom izlasku na šipku ili u neki kavez nekog noćnog kluba. Njena haljinica je toliko kratka da prosto mami poglede koji nju ispunjavaju i do kojih joj je više stalo nego do ispunjavanja sopstvenog indeksa. Dok ona prolazi centrom grada svi su zapanjeni i blenu u nju da čak do izražaja ne dolaze ni njene brendirane krpice kao što su Brada, Gucha, Ajmani i ostale marke koje može da priušti sebi. Kad sam već kod dotične moram da pomenem i njenu šminku ili da se preciznije izrazim fasadu. Bez te fasade sad ne može ni do radnje.

Prve ozbiljne poteze maskarom, senkom, karminom načinila je sa dvanaest leta i to sa prilično lošom i nekvalitetnom šminkom koju je kupila od ušteđenog džeparca za užinu. Nije mogla više da čeka da se nagomila keš za kvalitetnijušminku, a tada nije puno ni znala. Taman je ubila dve muve jednim udarcem, skinula je višak kilica i uložila u sebe. Posle dugogodišnjeg tretiranja, bolje reći maltretiranja lica sa tim smećem upropastila je jedan od svojih glavnih aduta. Sada je preko potrebno celo pakovanje pudera kada ide negde, al’ opet neka bude srećna jer bar nije morala na časove vajanja, gletovanja i malterisana. Sada se oskudno obuče za predavanja koja je naravno smaraju, pa mora da ih napušta u potrazi za mestom koje više odgovara njenoj garderobi. Ipak je jednostavnije uskladiti mesto garderobi nego obrnuto. Naravno nađe se uvek neka koja je slična ili bolje reći ista kao dotična. Zaboravili smo šta je to originalnost i kroz grad nam prolazi gomila klonirane mase, kao da su izašli iz fabrike sa pokretne trake. Njih dve kada se tako srede za jutarnje predavanje obavezno moraju da prekrate fakultetske muke i da popiju po kaficu, ako su u kešu, a ako ne onda samo vodicu neku. Tako opet završe praznog želudca jer su bez dinara, al’ gutaju pogledom „poslovne ljude“ koji su tu svratili na pauzu za doručak, ručak ili šta već. Možda su i oni lažni kao i one, to ne znam, al ako se ispostavi da je tako curiće maskara na sve strane. Tako ona gradom ide sređena parajući nosom oblake iznad sebe. Glumi nedostižnu ribu čiji je mozak modifikovan glupim američkim i drugim filmovima, španskim i sličnim serijama kao i drugim emisijama koje promovišu bogate, poznate i slavne. Ona je odlučila da se više ne muči u životu, ali opet i da se ne zaludjuje sa bingom i ostalim igrama na sreću. Zašto bi se mučila i studirala kad lepo može da sedne u kafić i da naruči kafu i instant sreću u kesici. Želi da bude neko i nešto, kao neki džet set, skroz je ušla u ulogu, dok ljude slične sebi pljuje, vređa i zgražava ih se kao da je zaboravila da će se nakon paradiranja centrom vratiti u svoju malu sobicu, sa žutim tapetama i vlažnim zidovima.

Ko je ona ustvari? Ne zna ni sama. Leži na svom starom kauču dok je bocka feder koji je izleteo iz svog ležišta, ona može da se uporedi sa tim federom. Tako dok leži gleda smeće koje se servira na ekranu malog televizora i mašta da je u nekom dnevnom boravku od sto kvadrata, zavaljena u kožnu masažnu fotelju i da gleda u plazmu. Ovako samo može da gleda praznu kutiju plazma keksa na stolu i za početak da mašta da je puna, pa kad joj mašta postane realnija, možda joj i stvarnost bude idealnija. Njen dan se svodi na šetnju po gradu i promovisanju svog lepo oblikovanog, zategnutog dupeta i dugih lepih nogu, a kad se vrati kući pada u bedak ili se prepusti brzaku mašte, koji će je navući na neku stenu i zabiti joj glavu. Njena promocija joj je vrednija čak i od njenog zdravlja. Zdravlje može da čeka, al’ sad mora brzo da prođe kroz klizavu ulicu jer joj je hladno u letnjoj garderobi. Ulica je klizava, al’ kroz život ne prolazi baš tako glatko. Dok galopira gradom izbegavajući faks, pitam se da li misli na svoje roditelje koji su krv pustili dok nisu zaradili da joj plate taj fakultet. Za neke ljude obrazovanje je nepotrebno, za neke neophodno, a za neke uzaludno.

Njene omiljene obrazovne emisije su grand show, španske, meksičke i slične serije crne televizije ružičaste boje. Od muzike sluša house, r’n’b i narodnjake, jer u medijima kažu da je to sada in, k’o za pojedine auto na plin. Ta muzika je uzela maha i slušaju je široke narodne mase, pa je najveća verovatnoća da će na takvim mestima naći nekog bogatog tatinog sina koji je izašao da se malo bahati i razbacuje. Tako ona završi sa njim u kolima u nekomš umarku. Bude joj divno to veče, ali sutradan kad mu se javi dobije šamar razočarenja, jer je njen princ malo više popilo i ne seća se najbolje šta je bilo, a ni koja je sinoć od onih pet po redu bila mala sirotica. Ništa, šta da se radi, idemo dalje. Nije sve izgubljeno, večeras je subota i ima još prilike za popravni, al’ bar neka bude srećna što je živa stigla kući i što se pijani, tatin sinčić u rozoj majčici sa cirkonima nije slupao negde.

Subota i divno veče. Taman ima priliku da obuče novu suknjicu što je kupila kod Ćija u tržnom centru. Šeta sa svojom drugaricom sa sličnom psihičkom konstrukcijom i merka masu po kafićima u LT, ulici Modene, Zmaj Jovinoj i komentariše ko šta pije, ko šta nosi i ko ima na stolu najbolji telefon. Redovno kad prođu kroz centar slože facu kad vide nekog sa limenkom piva ili još gore „krmačom“. Tu istu „krmaču“ je kupila tati pre nego što je izašla, a sebi i drugarici po fraklić baltik vodke i frutela đus. Sada je u elementu i glumi neki ugled i vređa stvari koje voli ili se bar kod kuće pravi da ih voli. Tako se ona uputi te lepe subotnje večeri u neki, kako bi ona rekla extra ili full klub u potrazi za pravim u gomili lažnjaka. Para jedva za vodu i potrebno je naći nekog ko može da finansira neki bakardi, tekilu ili tako neko piće na koje je „navikla“. Merka masu. Ovi što piju jelen, lav i slična domaća piva su u startu eliminisani iako su neki od njih popili i po deset komada istog piva. Hajneken, Bavarija i slični imaju prolaz, a da li je unutra pivo ili flašica u koju su natočili vodu u wc-u i šetaju je klubom ona ne može da odredi. Startuje je neki mali razbacani pališa koji misli da je osvojio klub zato što je kupio flašicu skupljeg piva. Lažno se predstavlja kako on kao ima, a kad bi mu ona tražila gutljaj skenjao bi se jer je unutra verovatno voda. Međutim kad je posle izgubljenih pola sata ona skontala da mali neće da časti i da hoće hleba bez motike ona se uputi dalje onako suvih usta. Šetala je klubom, malo đuskala, vrckala kad joj neko priđe sa leđa i obgrli je oko struka. Prvo što je zapazila to je sat, skup i lep i odmah joj je laknulo. Ona i drugarica konačno su dobile adekvatno društvo iako je onaj mali bio adekvatnije, al’ to je sad prošlost. Ubrzo stigne i prva tura, druga tura i tako redom dok se njih dve onako glupo i pijano cerekaju. Fajront, šta sad, malo kruzing po gradu pa kućici u realnost. Iz fensi kluba i metalik sivog džipa u vlagu i svakodnevne navike. Sva sreća nije ponovila grešku od petka, bar ne još uvek. Razmenili se brojeva i dogovore se da se čuju sutra za neko piće predveče.

Nije ni naslutila da je naletela na lika kome je dosta tih očajnica sličnih njoj i koji želi da je baci na mali testić za koji je njen mozak isuviše ispran i plitak. Dogovore se oni tad i tad, tu i tu da on i drugar dođu po nju i drugaricu. Stižu dva moka u zelenoj peglici obučeni u stvari iz njenog omiljenog butika, gde ostavlja najviše para, takozvanog Ći šopa. E sad je u dilemi. Ili su se sinoć maskirali kao i one ili su se sad maskirali da ih stave na probu. Njima je bliže ono prvo jer imaju već dosta iskustva. Tako da su zauzele stav i uzdigle nosiće. „Mi da se vozimo u ovom i ju, vi niste normalni, bleferi jedni grozni“. U trenutku kad su se oni vratili u kola i kad joj je rekao, da je sela sad u taj krš mogla bi da se vozi u čemu poželi i da ide gde god poželi, ostala je malo zabezeknuta, al’ opet je mislila da su oni foliranti kao njih dve. Mada su one ušle u ulogu da su uvek van kuće bile sa tim stavom i mislile su da su mnogo bitne.

Posle ga je vidjala u gradu i ustanovila da je napravila neverovatnu grešku koju sebi ne može da oprosti nikako. I dalje je ostala ono što nije, verujući da su ljudi oko nje ono što ona spolja vidi, pa je tako i dan danas u potrazi za pravim, a uvek je sputaju neki lažni. Šta će kad ne shvata da iz unutrašnje lepote i bogastva dolazi lako i materijalno bogatstvo onda kada ga najmanje očekuješ i kada ga ne juriš toliko. U lažnom svetu je nastavila da živi i samo sureće lažne.