Čovek i grad

06/Dec/11

Neću se striktno držati objavljivanja postova koji se tiču dizajna. Objavljivaću i postove svega onoga što me čini srećnim. Ako osvane poneka fotografija sa dragim ljudima, neka priča iz detinjstva, neki sadašnji lepi događaji nemojte se čuditi. Jesen je godišnje doba kada sam tmuran i kada pišem ne tako lepe stvari, ali me te stvari oslobode neraspoloženja. Podelio bih sada sa vama priču koji sam napisao 2010. godine i koja se zove Čovek i grad.

Starost čeka tu negde zakopana u nama. Godine su prošle, svašta se proživelo i svašta se stvorilo. Toliko kontakata, neki od njih samo na pola metra ispred mene, al’ ipak tako daleko. Prvi majevi, prvi maljevi kad smo pobijali stubove za klupu. Srušili su je odmah posle prve galame i dečjih nestašluka. Svuda ima taj neki komša iz pesme našeg extra benda “Vrišti Pijaca”. Godine iza, više ih ima ispred, verujem. Trunke sreće su rasute po podu. Ako ih podignem, vraćam uspomene, ako ih počistim znači da želim da ih zaboravim. Kupim lepe trunke i trenutke i one ružne ostavljam da leže. Ležem i ja. Nesanica me osvaja, sanjam na javi. Imam san, ali ne mogu da ga ostvarim. Pun mesec je i meni se ne spava. Krećem se po sobi kao da sam u beloj. Bolje je kada vidim i druge boje oko sebe. Shvatim da nisam zaboravljen kada pogledam u svet. Taj šareni prozor u svet kroz monitor od par inča, cola, kako god, nije naša mera, al’ usvojili smo je.

Lep plavi Dunav zamenili su lepi plavi autobusi koji su Dunavu i celom gradu ukrali boju. To je i dalje moj grad, neprevaziđen, Dunav je i dalje tu. Još nije pobegao, bez obzira što ga iz godine u godinu sve više ugnjetavamo. Tu si i novi ljudi, uklapaju se u naš svet, mada ima i onih koji, bez obzira na svakodnevno “gari”, ne uspevaju da shvate poentu života u ovom gradu. Agresija je na svakom koraku, nervoza vlada svemirom, a naš grad je uvek bio iznad toga. Došlo je vreme kad ne možeš sam da se izboriš protiv naleta negativnosti. Negativni ljudi, negativne gradjevine. Ljubav je za jake, a negativnost i agresija za slabe. Bitajte stranu. Osećam da sam jak, ali pored tolike ljubavi prema gradu ostaje mi da samo nemo, sa nevericom, gledam šta mu rade. Koreni su im u brdu, u stenama, a ovde su počele da listaju njihove grane. Takvo je okruženje, ravnica, sve se prima i sve opstaje. Poštujmo tu ravnicu kao što ravnica poštuje te grane.

Nalet emocija jedva čeka da se domogne papira i olovke, tastature bilo čega gde može da se iskaže. Potisak stvari, pritisak olovke i dugmića dovodi do ovoga što sada čitate. Brkam stilove, jer pobrkane su vrednosti, a pomešani su i stilovi i tokovi. Komešanje ljudi. Napred, nazad, levo, desno, gore, dole.. Neki lete, neki su već potonuli. Tu sam u srebrnoj sredini, bliže granici bronze, sa tendencijom i željom da dođem do zlata. Sve se menja, samo treba imati volje i vere. Očekujem da se sve iskristališe i ponovo postane onaj svetlucavi grad bez problema. Da li sanjam ili je stvarno nesanica osvojila mene?

 

Čovek i grad

06/Dec/11

Neću se striktno držati objavljivanja postova koji se tiču dizajna. Objavljivaću i postove svega onoga što me čini srećnim. Ako osvane poneka fotografija sa dragim ljudima, neka priča iz detinjstva, neki sadašnji lepi događaji nemojte se čuditi. Jesen je godišnje doba kada sam tmuran i kada pišem ne tako lepe stvari, ali me te stvari oslobode neraspoloženja. Podelio bih sada sa vama priču koji sam napisao 2010. godine i koja se zove Čovek i grad.

Starost čeka tu negde zakopana u nama. Godine su prošle, svašta se proživelo i svašta se stvorilo. Toliko kontakata, neki od njih samo na pola metra ispred mene, al’ ipak tako daleko. Prvi majevi, prvi maljevi kad smo pobijali stubove za klupu. Srušili su je odmah posle prve galame i dečjih nestašluka. Svuda ima taj neki komša iz pesme našeg extra benda “Vrišti Pijaca”. Godine iza, više ih ima ispred, verujem. Trunke sreće su rasute po podu. Ako ih podignem, vraćam uspomene, ako ih počistim znači da želim da ih zaboravim. Kupim lepe trunke i trenutke i one ružne ostavljam da leže. Ležem i ja. Nesanica me osvaja, sanjam na javi. Imam san, ali ne mogu da ga ostvarim. Pun mesec je i meni se ne spava. Krećem se po sobi kao da sam u beloj. Bolje je kada vidim i druge boje oko sebe. Shvatim da nisam zaboravljen kada pogledam u svet. Taj šareni prozor u svet kroz monitor od par inča, cola, kako god, nije naša mera, al’ usvojili smo je.

Lep plavi Dunav zamenili su lepi plavi autobusi koji su Dunavu i celom gradu ukrali boju. To je i dalje moj grad, neprevaziđen, Dunav je i dalje tu. Još nije pobegao, bez obzira što ga iz godine u godinu sve više ugnjetavamo. Tu si i novi ljudi, uklapaju se u naš svet, mada ima i onih koji, bez obzira na svakodnevno “gari”, ne uspevaju da shvate poentu života u ovom gradu. Agresija je na svakom koraku, nervoza vlada svemirom, a naš grad je uvek bio iznad toga. Došlo je vreme kad ne možeš sam da se izboriš protiv naleta negativnosti. Negativni ljudi, negativne gradjevine. Ljubav je za jake, a negativnost i agresija za slabe. Bitajte stranu. Osećam da sam jak, ali pored tolike ljubavi prema gradu ostaje mi da samo nemo, sa nevericom, gledam šta mu rade. Koreni su im u brdu, u stenama, a ovde su počele da listaju njihove grane. Takvo je okruženje, ravnica, sve se prima i sve opstaje. Poštujmo tu ravnicu kao što ravnica poštuje te grane.

Nalet emocija jedva čeka da se domogne papira i olovke, tastature bilo čega gde može da se iskaže. Potisak stvari, pritisak olovke i dugmića dovodi do ovoga što sada čitate. Brkam stilove, jer pobrkane su vrednosti, a pomešani su i stilovi i tokovi. Komešanje ljudi. Napred, nazad, levo, desno, gore, dole.. Neki lete, neki su već potonuli. Tu sam u srebrnoj sredini, bliže granici bronze, sa tendencijom i željom da dođem do zlata. Sve se menja, samo treba imati volje i vere. Očekujem da se sve iskristališe i ponovo postane onaj svetlucavi grad bez problema. Da li sanjam ili je stvarno nesanica osvojila mene?