Kako u Maroko za 350€ – prvi deo

23/Feb/17

Pre par dana smo stigli u Maroko, u grad Marakeš. Hteo sam odmah da krenem sa pisanjem, ali ostavio sam malo da mi se slegnu utisci. Sada dok idemo od Essaouire do Marakeša, a vožnja traje oko tri sata, odlučio sam da počnem putopis sa ovog zanimljivog i čudnog putovanja, bez obzira što nam je ostalo još dva dana u ovoj zemlji kontrasta.

Krenuli smo 11. februara autom iz Novog Sada do Temišvara. Auto smo ostavili na parkingu u blizini aerodroma. Za sve koje interesuje cena za 10 dana je 42€ a detaljnije možete videti na sledećem sajtu http://terapark.ro/. Od Temišvara do Milana smo leteli Ryanairom, a povratna karta je izašla 10€. Odlučili smo da ostanemo 2 dana u Milanu, pa zatim 6 dana u Marakešu, sa izletom u Aït Ben Haddou i Essaouiru. O Milanu ništa specijalno ne bih pisao, jer želim prevashodno da podelim utiske iz Maroka. Napomenuo bih samo da uzmete besplatnu turu preko https://frogwalkingtour.wordpress.com/ i da je od aerodroma u Bergamu do Milana cena šatl busa 5€. Ako odlučite da idete u Milano na vikend možete kupiti kartu za prevoze (bus, metro, tramvaj) za 48 sati i cena je 8,25€. Toliko o Milanu, sve ostalo možete saznati na forumima i na besplatnoj turi.

Let od Bergama do Marakeša traje malo više od 3 sata. U ponedeljak oko 2 popodne smo stigli u Maroko. Kada smo sleteli, pored toga što je temperatura za 15 stepeni bila veća nego u Milanu i aerodrom je čak bio čistiji, uredniji i impozantniji. Nisam očekivao tako čist i lep aerodrom. Ekipa za čiščenje je stalno u pokretu, brišu podove, ribaju gelendere, a čak ispred toaleta stoji žena koja posle svakog posetioca ide da čisti.


 

 

 

Prošli smo kontrolu pasoša i viza i odlučili da promenimo pare, jer smo čuli da je u svim menjačnicama u državi isti kurs. Ispostavilo se da je kurs na aerodromu 10,15 dirhama za 1€, a u centru Marakeša 10,5, tako da vam je moj savet da promenite samo nešto malo da imate za bus do grada. Riade i hotele možete platiti i u evrima. Riad je nešto slično kućama ili vilama kod nas gde možete iznajmiti sobe sa kupatilom ili apartmane. Obično svi prozori i vrata gledaju u dvorište, koje je negde sa bazenom, negde samo sa vrtom i hladovinom. Neki od Riada imaju bazen na krovu i obično velik broj riada ima terasu na krovu.

Bus od aerodroma do trga Jemaa el Fna ili glavne autobuske stanice košta 30 dirhama, što je oko 3€, mada postoji i gradska linija broj 11 koja staje na 300m od aerodroma i košta 4-5 dirhama. Detaljnu liniju autobuskih linija možete pogledati na http://alsa.ma/en/marrakech. Problem je što nisu baš sve stanice označene, pa morate pitati nekog gde staje.

Na aerodromu određeni mobilni operateri dele besplatne kartice, pa ukoliko imate telefon koji nije kodiran na nekog našeg operatera uzmite kartice, jer će vam dobro doći pošto imate minute, sms poruke i megabajte. Mi smo uzeli karticu ali je nismo koristili.
 

 
Bus, uredan i čist krenuo je sa aerodroma kroz noviji deo Marakeša, sa luksuznim hotelima, urednim parkovima i blokovima zgrada. U pojedinim parkovima mogu se videti kamile, a na bulevarima magarci, konji, motori, bicikli, skupa kola, taksisti… Autobus je prošao kroz zidine starog grada i stao kod džamije Koutoubia pored trga Jemaa el Fna. Kada smo izašli krenula su saletanja za smeštaj, za prevoz što taksijem, što konjima i kočijama, raznim modifikovanim motorima sa prikolicama. Opšti haos. Pre puta smo se spremili za ovaj haos, vašar, cenjkanje, svirače sa kobrama, prodavce hrane na ulici, ali svakako jedno je čuti, a drugo je videti i iskusiti. Kako smo se kretali preko trga kroz uzane uličice Medine do smeštaja slike su se ređale i šok je bio neizbežan. U Medini, a i celom starom delu, možete lako da se izgubite, ali uvek će se naći neko od ljubaznih lokalaca da vam pomogne i da vas uputi i odvede do cilja. Naravno u većini slučajeva za to će vam tražiti pare, a u zavisnosti koliko vas dugo izbavlja iz pogrešne ulice i od njegovih prohteva i želja može vam tražiti i do 200 dirhama, ali uvek možete da mu umesto toga date 20 i on će biti zadovoljan ili ako vam traži 50 da spustite na 10 i da se cenjkate. Ako mu date suviše malo i on vam vrati pare, dajte mu malo više, da bude zadovoljan, jer ipak treba kroz njegov kvart da prolazite par dana. Neki neće da primaju kovanice, jer se osećaju kao prosijaci tada, pa im dajte papirnu od 20 dirhama i rešili ste se napasti. Moj savet je da skinete google mapu grada za offline mod ili da koristite naku navigaciju, mi smo koristili maps.me, ali se za Medinu nije pokazala kao najbolje rešenje, bolje je google mapa odradila posao. Obavezno ponesite eksterni punjač da ne ostanete bez baterije, tako da uvek možete da iskoristite pomoć navigacije. Kad im se zahvalite i kažete da imate mapu i da znate gde idete, pokušaće da vas ubede da navigacija u Medini ne radi i da je bolje da vam oni pomognu. Znaju da budu prilično napadni i dostadni. Tako su učinili da se za 1300m od stanice do smeštaja naš kulturološki šok pojača na maksimum. Ovo je naše prvo putovanje u Afriku i u novu i drugačiju kulturu. Do smeštaja smo prolazili kroz Medinu, sa načičkanim radnjama sa suvenirima, kožom, začinima, kolačima, hranom, zanatskim radnjicama, sa nekim raznim, kod nas zaboravljenim zanatima.


 

 

Svi lokali su izuzetno mali, barem u toj ulici, recimo 2x2m, uglavnom za neke naše standarde prilično neuredni i prljavi. Tu se takođe i sprema hrana, cedi sok od narandže, toče čajevi, ali i prodaje meso i živina. Tako u jednom lokalu imate meso koje stoji na pultu, izvan frižidera, polutke i delove životinja koje vise ispred lokala, a u zadnjem delu “lokala” kaveze sa živim kokoškama, koje možete da birate i na licu mesta da vam je pripreme. Bez izuzetka, tamo se svako trudi da zaradi za život, pa ako nema lokal na ulici prodavaće kolače iz kućne radinosti, crtati kanom, prodavati nakit, cigare čak i na komad, papirne maramice, svirati, voditi izgubljene turiste, naplaćivati fotkanje sa majmunima i zmijama, nuditi hašiš, pa čak i tražiti pare ako ih fotografišete. Naravno ima i onih koji su nesposobni za rad i koji su se opredelili da prose. Sve u svemu jedan grad gde se non stop nešto prodaje, cenjka, traže pare za pomoć i gde svako ima priliku da zaradi nešto para za život. Takođe tu se odvija haotičan saobraćaj na koji smo se već navikli. Budite izuzetno pažljivi u saobraćaju, pa čak i kad šetate kroz medinu i uzane ulice, jer tu cirkuliše velik broj motora. Čak i kada na bulevaru vidite zeleno svetlo, pazite, jer se i semafor ne poštuje baš uvek.
 

 
To je prvi utisak Marakeša. Ušli smo na vrata riada, dočekali su nas domaćini, ponudili nas njihovim čuvenim čajem od nane i kao da smo se preporodili. Riadi su tako napravljeni, da su skroz zaklonjeni od buke i vreve u okolnim ulicama. Sa spoljne strane nema prozora, kao što sam već i napisao, svi gledaju u dvorište. Svi su manje više isti sa spoljne strane i na prvi pogled će vam izgledati strašno i oronulo, a kada uđete unutra, dočekaće vas totalni kontrast.Vlasnica prvog riada je neka francuskinja, a jedna marokanska porodica živi tamo i brine oko gostiju, sprema doručak, čisti i održava riad i komunicira sa gostima koji ne znaju francuski. Prve tri noći smeštaj nam je bio tu, na prvi utisak zavučenoj ulici i pomalo strašnoj, naročito noću, ali smo se brzo navikli.
 

 

Naši riadi. Ko želi mogu mu poslati linkove. Prvi se zove Amouzan, drugi Lilen.

Bilo je oko 3 popodne kada  smo izašli iz riada napolje. Temperatura je bila oko 20 stepeni. Pojedini lokalci su bili u jaknama, jer je to njihova zima, a turisti u kratkim rukavima. Ipak smo se iz minusa u Srbiji, malo ugrejali na 8 stepeni u Milanu i 20 je bilo i više nego toplo. Izašli smo iz naše uzane, zavučene ulice na jednu malo širu, ali i dalje uzanu ulicu, koja je bila prepuna turista, lokalaca, motociklista, trgovaca koji te vuku za rukav ako samo pogledaš u pravcu njihove radnje i kreću da ti nude svoju robu. Kroz uske ulice sa načičkanim lokalima, jedva smo stigli do trga Jemaa el Fna. Tamo je bila ista ona gužva koja nas je dočekala i kada smo stigli u grad. Taj dan smo iskoristili za upoznavanje sa Medinom, sa proučavanjem gde se šta nalazi i sa prevazilaženjem kulturološkog šoka. Čitali smo da treba da se proba hrana na ulici, mada smo ipak odlučili da prvi dan ne eksperimentišemo i da sednemo u restoran i pojedemo tajin i couscous. Ipak nas je kopkala i ta ulična hrana pa smo otišli do dela trga na kom je bilo nekoliko pokretnih kioska ispred kojih su bili stolovi i klupe. Kada smo zašli u taj deo, krenuli si da nas saleći i u ruke stavljaju njihove menije i da hvale svoju hranu, da se svađaju jedni sa drugima gde je bolja hrana i gde treba da jedemo. Tako smo prošli 5-6 ponuda, od nekih 20 i pobegli iz tog haosa. Taj dan smo samo pili sok od narandže na ulici, a i pili smo ga posle svakog dana. Cena za 2dl je 4 dirhama, što je oko 40 centi, a kažu da naplate i plastičnu čašu ako sok nosite i nećete da stojite za njihovom tezgom da pijete iz staklene. To nismo proverili jer smo sa sobom uvek imali plastičnu flašicu u koju su nam točili. Na tim tezgama obično nemaju vode, pa staklene čaše peru u nekim kantama. Posle večere smo otišli u riad jer smo bili premoreni od puta, od haosa, od kulturološkog šoka…
 

 

Trg Jemaa el Fna
 

Predah od gužve i haosa uz čaj dok smo čekali večeru.
 
Sutradan je bio plan da idemo u Medersa Ben Youssef, Muzej Marrakech, kao i park Menara i da odemo na stanicu Suppra i kupimo karte za Essaouiru za četvrtak. Karta za bus u jednom pravcu je 75 dirhama, a vožnja traje oko 3 sata. Do Esauire imate i izlete preko lokalnih agencija, a cena je oko 25€ po osobi, mada mislim da i tu možete da se cenjkate. Preko tripadvisora smo našli lokal sa jeftinom hranom, nalik onoj na ulici, ali ipak smo verovali tolikom broju komentara i dobroj oceni, pa smo otišli tamo da večeramo. Zove se Roti d’ Oro, a cena za falafel u tortilji sa pomfritom i neka njihova tri sosa je 25 dirhama. Takođe mogu da preporučim chawarmu sa piletinom. Lokal ima manje od 10 stolova, a ispred je uvek red za mesto. Ono što mi je bilo zaista čudno je što rade od 12:30 do 20:30, a prave pauzu od 14:30 do 17:30. Na slici možete videti klopu, a i kako izgleda lokal ispred. Moja preporuka da ovo mesto obavezno posetite i tu jedete. Tu je u blizini i jedna poslastičarnica. Kada vam je Roti d’ Oro sa desne strane i krenete niz ulicu, dođete do “raskrsnice” i skrenete levo posle 50ak metara sa leve strane videćete urednu i čistu poslastičarnicu, uvek punu ljudi. Pogledajte sliku ispod za orijentaciju. Preporuka da posetite to što smo i mi tog dana posetili i da jedete nešto na tim mestima. Takođe ako nemate u riadu za doručak probajte obavezno msemen i marokanske palačinke baghrir. Mi smo u prvom riadu ovo imali svaki dan.


 

 

Falafel wrap sa pomfritom 25 dirhama (2,5€)… već smo krenuli da jedemo, pa se setili da slikamo
 

Obavezno ovde jedite kolače, odlični su.

Treći dan, u sredu, dogovorili smo se sa našim domaćinom iz Riad Amouzan za izlet u Ait Ben Haddou i Ouarzazate. Ovaj izlet traje ceo dan, a košta oko 30€, mada s obzirom da smo preko njega rezervisali dobili smo za 20€. Plan nam je bio pre puta da odemo i u Saharu na 3 dana, ali je ipak bilo malo vremena za to. Ako idete na 3 dana u Saharu, poslednjeg dana posle doručka se kreće i vožnja traje oko 10 sati, dobrim delom preko Atlasa što je ptilično naporno mini busom ili kombijem. Ako idete u Saharu taj aranžman košta oko 120€ po osobi sa jednim spavanjem u hotelu i jednim spavanjem u šatoru u pustinji, uključenim doručkom, jahanjem kamile i spuštanje bordom niz peščanu dinu. Ako se odlučite na ovaj aranžman najbolje da tamo pogađate cenu sa lokalnom agencijom. Mi smo do Ait Ben Haddou-a putovali oko 3 i po sata, mada obično put traje 4 sata. Preko planine Atlas, vodi krivudav put. Vožnja je prilično naporna, ali se isplatilo. Videli smo zaista divnu prirodu i predele usput, pa čak i sneg na 2000m nadmorske visine. Ako dolazite u Maroko, u Marakeš obavezno neka vam na listi bude Ait Ben Haddou. Zanimljiva priča o selu koje je napušten i čiji su se meštani preselili sa druge strane reke u malo bolje uslove i priča kako su nekada živeli tu. Par porodica i dalje živi u selu, ali u taj deo ne može da se uđe. Novi i stari deo razdvaja reka koja je slana zbog stena koje spira i koja u kišnom periodu naraste i do 2 metra. Dok nije bio izgrađen most pre par godina razdvajala je ta dva dela sela i to je bio jedan od glavnih razloga zašto su se meštani povukli u novi deo. U napuštenom delu možete naći neke zanatlije sa ćilimima, tanjirima i slikare koji slikaju prirodnim bojama, šafranom, indigo kamenom i šećerom. Kada naslikaju sliku istu greju na plamenu iz plinske boce i nastaje jasnija slika.
 

 

Planina Atlas, na putu do Ait Ben Haddoua

Neke scene Game of Thrones, Gladijatora, Princa od persije, i mnogih drugih filmova snimane su u ovom selu. Vodiča za ovu turu platićete još dodatnih 25 dirhama. Posle ture kroz selo koja traje sat vremena, odvešće Vas u restoran na ručak, sa kojim imaju dogovor i koji je naravno malo skuplji, ali moj savet vam je da ipak tih sat vremena iskoristite da još malo obiđete selo na tenane.
 

 

 

 

 

 

Ait Ben Haddou

Nakon ručka, sledi još pola sata vožnje do Ouarzazata gde vas ostave ispred filmskog muzeja i gde možete videti rekvizite koji su korišćeni u snimanju nekih Holivudskih filmova. Ulaz u muzej je 30 dirhama, što je oko 3€. Preko puta je Taourirt kasbah i ulaz je oko 2€ i ako imate vremena, bolje da nju obiđete. Svakako sami ćete videti šta vas više zanima. U Ouarzazatu se nalazi nekoliko filmskih studija i u ovom gradu je takođe snimano dosta holivudskih filmova. Tu čak postoji i aerodrom kako bi filmske zvezde mogle lako da dođu.


 

Ouarzazate (na prvoj fotografiji Taourirt kasbah)

Posle 40 minuta smo morali da krenemo nazad, što je bilo malo vremena za sve, ali vozač je pri polasku krenuo pola sata kasnije, a i gubio se usput da nađe hotel u kom smo trebali još neke putnike da pokupimo. Sve u svemu imao je vreme kada mora da se vrati. Krenuli smo nazad i čekalo nas je 4 sata lude vožnje. Naporan dan, sa 8 sati vožnje, ali je vredelo. Utisci i prizori su poništili sav napor.


 

Usputna marokanska sela.

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on Pinterestshare on TumblrShare on LinkedIn