Put na more 2008. – prvi deo

16/Jun/15

Došlo je vreme godišnjih odmora, a i dobrih šala na poziv premijera zašto letovati u državi, pa želim sa vama da podelim jednu moju priču sa letovanja 2008. godine.

Smatram da čovek može u svoj život da privuče šta god želi, samo da uključi veru u to, upornost, a isključi sumnju. Sve je moguće, pa tako i da odjednom nabavite pare i umesto na borsko jezero dva I po dana odete na more nedelju dana. Misli su čudo i ja lično verujem da pozitivne misli kreiraju pozitivne događaje u budućnosti. Ali da batalim filozofiju i pređem na priču o moru.

Petak, početak avgusta 2008., greje kao u sauni, a Mika, Bogi i ja sedimo na našoj plaži Štrand, na kojoj mnogi provedu celo leto i ne veruju da mogu bilo gde da odu. Tri besposlena studenta sede i ne razmišljaju o moru. Možda njih dvojica, ja razmišljam već neko vreme o tome, tačnije cello leto. Bogi je više planinski tip on o moru nikad ni ne razmišlja, a i vratio se sa svog poduhvata biciklom preko BiH i Hrvatske do Crne Gore.

Sedeli smo na obali Dunava i nismo pričali ni o čemu par minuta, svako je bio u nekim svoj mislima. Posle par minuta ja sam prekinuo tišinu sa mojom izjavom:

– Ja idem u nedelju na more. Idem u Kotor. – rekao sam ja
– Kako? Odakle ti pare i sa kim bi uopšte išao kad neće niko od ekipe da ide? – pitao je Mika.
– Ja želim da idem, nisam bio 4 godine i želim sad da odem konačno. Imam pare za dva dana i za put a za ostalo ću se snaći. Nešto ću da radim, da lupam u šerpe, ponudiću nekim diskotekama na primorju da im radim neki dizajn. Nisam neko ko bi išao solo na more, ali sad imam neverovatnu želju, pa mi nije ni bitno. Naići ću već na nekog poznatog tamo, u Kotoru mi radi neki stari drugar, pa se možda sa njim nađem. Već gledam neko vreme gde da odem. Trebao sam sa Acom da idem u Grčku, ali je njemu iskrslo nešto zbog čega nije mogao i onda sam i ja odustao od svega.
Sada, kad je leto na odlasku odlučio sam da odem. Hoćeš sa mnom?
– Ti bi baš u nedelju? To je za dva dana. – konstatovao je Mika.
– Pa može i sutra, a može i ponedeljak, kako hoćeš.
– Čujemo se uveče kad pitam moje za pare. Išli bismo znači u Kotor?
– Herceg Novi je lepši, ajmo tamo ako već ideš sa mnom. Super bi bilo otići. – rekao sam ja kao da sam tamo već bio sto puta.

Taj dan po podne dobio sam poziv od firme u kojoj sam radio praksu pre nekoliko meseci da vide da li sam raspoložen da krenem da radim kod njih. Eto i para, super. Rekao sam da mogu kad se vratim sa mora, a da idem za 2-3 dana. Idealno bi bilo od sredine avgusta. Dogovorili smo se da da dođem čim se vratim da popričamo oko plate i oko svih uslova. S ozirom da sam do tada radio isključivo freelance i bio još prilično neiskusan ovo mi je bila idealna prilika da uđem u neki tim i da napredujem sa znanjem i iskustvom. Nazvao sam tetku, koja mi je u tom trenutku bila jedina nada za pozajmicu. Tetka je pristala da mi pozajmi pare, pa kad počenem da radim i stanem na noge da joj vratim.

Uveče se, kao i obično celo društvo našlo u kraju i bilo spremno za izlazak u grad, koji posle Exita nekako zamre. Imao sam utisak da su svi otišli na more, samo nas par upornih je ostalo. Zapravo nije bilo tako, bila je samo moja velika želja za odlaskom odavde.

– Šta su ti rekli tvoji? – pitao sam Miku nestrpljivo.
– Ćale nešto nije raspoložen da daje pare, a mama je na putu, a rekla mi je da će mi dati kad se vrati.
– Kad ona stiže? – opet sam bio prilično nestrpljiv.
– Dolazi u nedelju uveče, tako da u ponedeljak možemo da krenemo.
– To je sjajno buraz. Ja imam lepe vesti. Dobio sam poziv za posao, zvali su me da dođem da radim tamo gde sam radio praksu. Dogovorili smo se da krenem kad se vratim, ali predhodno da odem da se dogovorimo oko uslova.
– To je sjajno, ali šta ćeš ako ti ne budu odgovarali uslovi? – bio je skeptičan pomalo.
– Ma odgovaraće mi, ne sekiraj se. To mi je svakako prvi posao, pa mi je bitno da krenem da radim, a posle ćemo videti. Na praksi su bili korektni. Tetka mi je obećala da će mi pozajmiti još para da imam za more. – bio sam u oblacima zbog pokretanja pozitivnih događaja.
– Sjajno. Možemo sutra da odemo na stanicu, da vidimo kad ima bus za Herceg Novi i koliko košta povratna.

U subotu su bile kupljene karte, a čak smo dobili i popust na indeks od 20%. Autobus je trebalo da krene u ponedeljak u 17h sa nove autobuske stanice.
Došao je i taj ponedeljak. Bus je bio prilično tačan, za razliku od voza, mogao si se barem uzdati da će stići na vreme ako ništa drugo. Ubacili smo stvari i bili spremni za put. Osmotrili smo ljude po busu i ustanovili da je bilo raznih. Od roditelja sa malom decom, baba, deda, pa do dve simpatične devojke koje nisu putovale u pratnji momaka.
Put je bio prijatan u novom, klimatizovanom i udobnom autobusu propalog nam preduzeća „Vojvodina“. Upoznasmo one dve devojke i napravismo uspešne korake. Bar smo tako i tada mislili. S obzirom da su one išle u Igalo, zaključili smo da bi bilo lepo ako se sretnemo negde, a ako ne nikom ništa.
Putujući tako kroz noć vreme je bilo i da se dođe do srpsko – crnogorske granice. Ušli su da nas legitimišu. Pogledali su Mikinu ličnu kartu i saopštili mu da će morati da napusti autobus i da ne može da napusti državu Srbiju, jer je njegova lična karta istekla. U svoj trci i frci nije ni stigao da proveri ličnu kartu, a posle ispostavilo se malo kasnije, bolje što nije.
Izašao je napolje iz autobusa, a vozača su zamolili da mu izvadi torbu. Rekao mu je carinik da pređe preko puta i sačeka prvi „Vojvodinin“ autobus koji najiđe i da ide kući. Bio sam razočaran i nisam znao, da li da nastavim put sam i da idem tamo gde sam toliko želeo ili da se vratim nazad sa drugom kog su tako izbacili iz busa, kao da je neki azilant iako je na slici u ličnoj ličio na nekog meksikanca.

– Sačekaj, nešto ćemo rešiti, to je granica za izlazak iz Srbije i ulazak u republiku koja je sa nama činila celinu do skoro. – Pokušavao sam da ulijem neku nadu i optimizam.
– Ma, nema veze, piči ti na more, pošalji razglednicu. – ohrabrivao me je da nastavim put dalje sam.
– Ma to su samo naši carinici ljubomorni što ne ostaješ da letuješ u Srbiji, pa uzeli da te njakaju. Imaš vozačku kod sebe? – pokušavao sam ja da izvadim celu priču.
– Imam.
– Daj mi.

Uzeo sam njegovu vozačku i otišao kod gospodina carinika.

– Izvinite, postoji li mogućnost da prođe sa vozačkom dozvolom, tu imate i sliku i sve potrebne podatke. Dajte da se dogovorimo, idemo na nedelju dana na more da odmorimo pre novog ispitnog roka.
– Slušaj mali, sa vozačkom ne može da prođe ni jednu carinu, pa ni ovu, a tebi je bolje da ideš u bus da se i za tebe ne završi ovo putovanje.
– Dobro, hvala na odgovoru, veoma ste ljubazni.

Otišao sam kod vozača i zamolio ga da nešto uradi, pa ćemo platiti šta treba. On je otišao sa carinikom iza busa i zadržao se tamo par minuta. Stajali smo Mika i ja i njegov prtljag tako pored busa nekih 3-4 minuta, a onda je došao vozač, uzeo torbu, vratio je u prtljažnik i rekao da uđemo u bus i nastavljamo dalje. Sve je bilo super, nastavili smo i ušli u Crnu Goru bez da su carinici i proveravali putnike. Samo pogledali prtljag, da se neko nije prošvercovao. Mrzelo ih je valjda da ulaze.

Da ne bih odužio baš jako kao u indijskim serijama, podeliću ovu priču u dva dela. Sutra nastavak 🙂

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on Pinterestshare on TumblrShare on LinkedIn