Put na more 2008. – drugi deo

17/Jun/15

A danas sledi nastavak priče od juče.

Od trenutka kada smo ušli u Crnu Goru i stigli do primorja putovali smo čitavu večnost do trajekta za onu stranu bokokotorskog zaliva. Razvozili smo ljude po svim primorskim mestima i na kraju je odredište bio Herceg Novi i Igalo. Na trajektu smo se sreli sa vozačem koji je zaslužan što je Mika prešao granicu i saznali da je platio carinika nekih 20€ da prođe. Mika mu je dao pare i još ga i častio u znak zahvalnosti. Sve je super prošlo i došlo je konačno vreme za iskrcavanje i uskakanje u more.

Izašli smo iz busa na stanici u Herceg Novom, a ideja nam je bila da nađemo smeštaj na licu mesta.Ja sam na internetu našao neke apartmane i zapisao brojeve i adrese na papir, ali nisam zvao i rezervisao, već mi je bila ideja da kad stignemo zovemo i vidimo šta ima slobodno. Ljudi koji izdaju sobe i apartmane su nas odmah saleteli čim smo izašli iz busa i počeli da nas vuku za rukav. Govorili smo da imamo smeštaj, da bismo pobegli malo iz te gužve. Stali smo desetak metara dalje i sačekali da svi iz busa izađu i da se malo raziđe gužva, a i ponuda da se smanji, misleći da će ostati ovi sa boljim smeštajem i da će spustiti cenu. Cena se u to vreme kretala oko 12€ po osobi.

Vratili smo se nazad i prišli nekoj ženi.

  • Tražimo smeštaj bliže mora, da ima dva odvojena kreveta, terasu, bilo bi dobro i pogled na more i kupatilo.
  • Imam dvokrevetnu sobu sa kupatilom i terasom, gleda na more, tačnije na samo 50 metara od mora, a cena je 25€ po osobi.
  • Hvala, to nam je puno. – odgovorio sam joj.
  • Momci, tražite smeštaj? – dobacio je čovek od oko 35 koji je stajao naslonjen na belu golf dvojku par metara od nas.
  • Tražimo.
  • Imam ja super apartman za Vas, nije daleko, blizu je prodavnica, blizu i more, odvojena kuhinja i ne delite kupatilo ni sa kim.
  • Koliko je? – pitao sam ga.
  • 25€, znači 12,5 poo osobi.
  • To zvuči super. – konstatovali smo.
  • Ajde sada ću vas odvesti ja, pa ako vam se ne svidi vratiću vas ovde da nastavite sa potragom.
  • Dogovoreno

Seli smo u kola i odaljili se magistralom neki 500 metara od stanice u pravcu Kotora. More je bilo sa naše desne strane, a sa leve strane brdo. Skrenuo je levo. Kroz glavu mi prođe u tom trenutku odosmo u brdo i ima ovaj da nas opljačka. Ne znam odakle crne misli, ali dođoše. Posle nekih 200 metara zaustavio se kod neke zgradice od 2, 3 sprata, ni ne sećam se tačno koliko. Izašli smo i ušli u zgradu. Sa leve strane su bile stepenice, a sa desne neka vrata, prvo sam mislio od biciklane, a onda ih je lik otključao. Bube su se razbežale pod tepih, stari nameštaj otkrio svoju prašinu pod naletom svetla, a zidovi izbacili sve svoje mirise vlage. Kupatilo nije bilo ništa bolje od prvog utiska. Okrenuli smo se i rekli da nas vrati.

Ponovo samo na stanici. Na početku.

  • Ajde da okrećemo one brojeve. Da vidimo da li ima neko slobodan smeštaj. – rekao je Mika

Uzeli smo karticu i krenuli da zovemo. Ili se niko nije javljao ili nije bilo ništa slobodno. Ponovo na početku. Krenuli smo peške sa idejom da se spustimo bliže mora i da tu tražimo.

Stigli smo do nekog parka, koji je bio blizu stanice, možda na pola puta od stanice do mora, što je uzimajući u obzir brojne stepenice u HN bilo i dalje daleko.  Naišli na lika koji naplaćuje neki zamišljeni parking. Možda mu je dedovina taj plac, pa je stavio stubiće i lance i sada naplaćuje to.

  • Momci treba smeštaj?
  • – Odgovorio sam i nastavili smo nezainteresovano.
  • Ja imam apartmane, odmah do mora, ali je sve izdato, mada imam i prijatelje ovde, znam sve i mogu da Vam pomognem. – bio je uporan.
  • Dobro, ajde. – odgovorili smo.
  • Šta tražite?
  • Da je blizu i da ima pogled na more, da ima terasu, odvojeno kupatilo i da ima terasu. Takođe da ima kuhinju ili da možemo da koristimo neku kuhinju.
  • Ajde, krenite za mnom.

Išli smo nekih 200 metara i stigli do gradske kafane, čini mi se da se tako zove objekat. Sa tog mesta puca pogled na more samo tako. Sačekali smo minut da telefonira drugaru i kada je ovaj potvrdio da mu je žena kod kuće popeli smo se gore.  Na vratima nas je dočekala neka devojka koja baš i nije bila sasvim svoja, na nekim opijatima čini mi se. To smo mogli sa sigurnopšću da potvrdimo kada smo stigli do sobe i kada je počela da priča.

  • Ljevo je kupatilo, desno je soba, a odavde – došla je do prozora – odavde je prekrasan pogled na more. Otežano je govorila što je ukazivalo na njeno stanje i psihoaktivni vrtlog u glavi.
  • Lep je pogled. Gde je terasa? – pitao sam.
  • Nema terase.
  • A kupatilo delimo sa nekim? – pitao je Mika.
  • Sa nama. Ovde živimo muž i ja, a imamo i malu bebu. – kako je izustila tako je i zaplakala beba iz sobe.
  • Znate, mi tražimo nešto sa terasom i da je malo bliže moru, a i izlazićemo pa možda budemo dolazili pred zoru i ne bismo da vam remetimo ritam. – odgovorio sam.
  • A đe ćeš bliže mora, pogledaj, da pljuneš do njega. – odgovorio je čovek zadužen za parking i za ovu uzaludnu vožnju do te glupe sobe i trošenje dragocenog vremena.
  • Ajde ti prijatelju samo pljuj, mi odosmo dalje.

Nastavili smo. Posle nekih 3 sata potrage od kako smo stigli na stanicu dođosmo na nekih 150 metara od mora. Ima još stepenika i nije to bilo baš ono što smo zamislili, ali moglo je proći. Našli smo lepu kućicu sa sjajnim dvorištem i hladom i bakicu koja sedi ispred.

  • Dobar dan. – pozdravili smo je.
  • Imate li smeštaj? – pitao je Mika.
  • Dvokrevetnu sobu. Koliko ostajete? – pitala je bakica.
  • 7 dana. – odgovorio sam.
  • Ne mogu da spremam tako često, pa zato izdajem na 10. Ne mogu na manje. Odakle ste? – opet je završila izlaganje pitanjem.
  • Iz Novog Sada.
  • Jaaao, pa moja unuka studira tamo, ona je oduševljena gradom. Izaću Vam i na 7 dana, ali ne mogu spustiti više od 12€. – bila je oduševljena bakica i spustila cenu iako nismo ni čili koja je redovna cena.

Ušli smo unutra. Pogledali sobu, kupatilo, terasu, koja je pružala sjajan pogled na more.

  • Meni je ovo super. – rekao je mika
  • Meni je isto dobro, ali opet kontam malo je dalje, a opet baka je stara i ne znam koliko bi tolerisala izlaske i kasne dolaske. Morali bismo na prstima. Inače ok je sve.
  • Šta ćemo onda? Znaš koliko smo već u potrazi? – pitao me je.
  • Nije ni u redu sada da ispalimo bakicu, baš je dobra. – rekao je Mika.
  • Pa da ja odem da pogledam još malo dole, a ti ostani ovde da odmoriš malo i praviš društvo bakici.
  • Šta ćeš joj reći? – pitao me je.
  • Pa znaš da je Sneža negde u Herceg Novom ili Igalu i da tu radi?
  • Znam, ali ne znamo ni gde je i nismo se čuli od maja, od kako je otišla. Da smo joj se barem javili ranije. Ti si se čuo sa njom?
  • Ma kakvi, nisam. Prićali smo pre mesec dana i rekao sam joj da bih dolazio, ali nismo se ništa dogovorili, a i ne znam tačno gde je. Mislio sam da kažem babi da nam je tu drugarica i da idem da se vidim sa njom i da vidim da li nam je našla smeštaj, jer je trebala nešto da pogleda. Ja ću taman tamo dole da potražim na šetalištu. – odgovorio sam.
  • Ajde onda.
  • Izvinite, mi smo prolazili pored Vas i krenuli ka obali, tamo treba da se nađemo sa drugaricom koja radi tu dole u jednom kafiću i da vidimo da li nam je ona našla smeštaj. Da li može drugar da ostane sa stvarima, a ja samo da strčim da vidim sa njom, a ako je našla nešto dolazim odmah po stvari. Ukoliko nije bićemo smešteni ovde. Je l’ to u redu? – pitao sam.
  • Naravno sinko, ajde samo ti, ne brini ništa.

Sišao sam dole i pomalo me je grizla savest jer sam slagao tako divnu bakicu. Možda je ipak i nisam slagao. Sišao sam dole do šetališta, tačnije do škvera i ušao u prvi kafić na koji sam naišao. Sa one strane šanka  stajale su dve devojke, jedna okrenuta leđima, a druga je gledala ka ulazu.

  • Izvini, je l’ znaš jel ima u blizini neki smeštaj? Da je tu na šetalištu.

U tom trenutku se okrenula devojka koja je staja krenuta leđima.

  • Otkud ti čoveče? – bila je iznenađena Sneža.
  • Snežo. Otkud ti ovde? Gde da naletim na tebe od celog Herceg Novog.

Ispričao sam joj kakva je situacija sa smeštajem i sa bakicom i kako sam je slagao da idem da se nađem sa njom, kad je ono stvarno kosmos prizvao i pojavila se ona da nam reši smeštaj. Objasnila mi je da je ona smeštena odmah kod Skiper bara, da gleda na more i da je super kuća i da bi trebalo da ima slobodnih soba.

Otišao sam do tamo i dogovorio se sa gazdaricom. Našli smo se manje više za sličnu cenu koju bismo plaćali i kod bakice, a puno bolji smeštaj i bliže mora, što bi rekli „na pjenu od mora“.

Otišao sam nazad po Miku.

  • Dobar dan, našao sam drugaricu i našla nam je smeštaj odmah pored mora.
  • To fora za baku? – šapatom je pitao Mika.
  • Ma ne, stvarno sam našao Snežu. – odgovorio sam mu.
  • Ma daj, zezaš me.
  • Ma ajde idemo, pa ćeš sada videti.

Pozdravili se sa bakicom, popili čašu soka i krenuli. Usput sam mu objasnio celu priču. Stigli kod Sneže u kafić pozdravili se i odneli stvari u smeštaj. Raspakovali se i otišli do Sneže u kafić na koje piće. Mika je prvobitno mislio da ćemo se smoriti da idemo samo nas dvojica, a ja sam bio mišljenja da ako nas ide dvojica lakše ćemo naći društvo nego da nas ide deset. Šetaš uveče, sretneš dve devojke, sretneš neku ekipu priđeš, započneš priču, upoznaš se… Sada kada smo sreli Snežu, koja pritom tamo poznaje masu ljudi, bilo nam je lakše.

Prvi dan na plaži su nam se priviđali neki ljudi iz Novog Sada, da bih ja posle dva dana sreo Baneta, Derviša i Kristinu. Mika je sreo njegovu komšinicu koja je došla sa sedam drugarica, ja sam sreo ono troje, koji su tu bili sa Milicom, Filipom, Danetom, Riđijem, Nikecom i više se ni nesećam sa kim još. Sreli smo takođe i Dinu i Branu i još neka dva lika sa detelinare. Od kako smo došli prošlo je tri dana, a nas je bilo 25 na plaži na kojoj smo se skupili pre izlaska.

HN

 

Na kraju, kada stavimo tačku na sve bilo je to jedno fenomenalno letovanje.

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on Pinterestshare on TumblrShare on LinkedIn